okoTVoko: Uspori malo, sudbino sestro

I kad se takav događaj desi, kao što je iznenadni odlazak Džeja Ramadanovskog, to je prava prilika da televizija pokaže koliko je brza i prilagodljiva da brzo izmeni stroge programske šeme i košuljice. A „Premijera” na „Pinku’’ je reagovala munjevito. Najupečatljivije je bilo uključenje Marine Tucaković koja je napravila najlepše pesme ovog pevača. Poruka je bila jasna. Bio je divan čovek, ali ne možete se inatiti životu, jer vas život pojede ako suviše povećate gas i pronađete suviše utehe u nekom poroku. „Uspori malo, sudbino, sestro”. Džej Ramadanoviski je zaista fenomen. Od kako je nastupao na Mesamu i bio srpska verzija Majkla Džeksona, glumio u flimovima Lepe Brene, predstavljao je neobičnu pojavu. Njegove duhovite dosetke uvek su bile humoristički začin poznate Maksovizije. Imao je i pokušaj da bude voditelj jedne emisije „Centroscena” na ružičastoj televiziji gde je Olivera Mandića i Pecu Popovića pitao takve stvari, da ga više nisu zvali da bude voditelj. Jednostavno to je bilo nejneobičnije vođenje jednog progama.

A bio je takav šeret, vesao i spontan. Intelektualci Siniša Kovačević i Momo Kapor su priznali da je jedini narodnjak uz Tomu Zdravkovića koga su rado slušali bio Džej. Momo Kapor je rekao da je to „srpska šansona’’. Pa ko ne bi slušao fenomenalne stihove: „Ugasila si me kao zadnju cigaretu’’. Tako metafrično, kao i „Ugastite za mnom sveće, kao da me nema”. Olja Beković je pokazala svebeogradski duh, ispričavši kako je Džej jednom prilikom zaustavio taksi u kome je bio patrijarh Pavle da bi mu poljubio ruku, dodavši da se nada da se sad to događa gore na nebu. Džej je inače slavio Svetu Petku.

Džej nikad nije krio svoje poroke. Nikad nije imao tajne pred medijima. Neobičan mi je bio potez RTS-a koji je reprizirao staru emisiju od pre deset godina „Balkanskom ulicom’’ Vesne Dedić. Pogotovo što je koji utorak pre na Novoj TV imala ekskluzivnu emsiju sa Džejom Ramadanovskim u kojoj je pustio suzu. Videlo se i po načinu govora i po emocijama da ga muče zdravstveni problemi. Sve mi je zvučalo na njegovu pesmu: „Znaš kako je to imati pa nemati”. .Pesma „Nedelja'' me je u studentskim danima daleke 1992. godine pogađala kao i rat i hiperinflacija. I to je nešto najtužnije što je Marina Tucaković ikada napisala. Džej mi je takođe bio gost u „Tabloidu” i bilo je zabavno i veselo. Njegove pesme ostaće kao šlageri devedesetih godina jer tada pop muziku sem njega nismo ni imali. Ova smrt pokazuje da se popularnost ne može fingirati. Narod te voli ili ne voli ali njega je publika jednostavno obožavala. Hejteri su naravno tvrdili da je on simbol devedesetih godina. Ne, on nam je pomogao da psihički preživimo te godine i da uz poneku tužnu pesmu spustimo pritisak i ne puknemo. Ni na istok, ni na zapad, na sever, ni jug, već tri decenije se vrtimo u krug. Još od njegove ploče kada je uz „Lubenicu’’ đuskao po pijaci. Kao brejkdenser među folkerima, svaki šou program je znao da začini i koreografijom uz pesme: „Ko se s nama druži’’, „Mrak, mrak’’, „Seksi ritam’’, „Ljubavne igrarije”. Ali znajući njegov stil života, može se konstatovati da je samog sebe pojeo. Tako prolaze emotivni i dobri ljudi u pogana vremena. Pojela ga je velika tuga večitih dečaka željnih nežnosti i emocija. „Upalite za mnom sveće, kao da me nema....put do njenih usana je prečica do pakla”. Za sva dobra dela koja je učinio drugim ljudima, Džej će krenuti u raj, tamo će sresti Tomu Zdravkovića, Boru Spužića Kvaku, Šabana Bajramovića i druge legende... Sve dok je naše ljubavi živeće i njihove pesme koje su opisale DNK ovog naroda. Televizije su ovoga puta položile ispit. Možda nije sve bilo tehnički ispravno i televizično, ali bilo je jako emotivno i potresno i kod većine kolega izuzetno profesionalno.

Aleksandar Filipović