OkoTVoko: 57 kanala i ništa

Odlučio sam da prebrojim sve moje kanale - ukupno 606 TV kanala i 91 radio stanica. Mada sam izuzetno zadovoljan mojim kablovskim provajderom i verniji sam mu od Penelope, posle skoro dvadeset godina korišćenja, odlučio sam da mi je taj broj kanala višak. I odlučio sam se za opciju „Moje liste”. Ustanovio sam da zapravo gledam pet domaćih kanala, četiri regionalna i ostali strani kanali su po jedan filmski, putopisni i muzički.

Posebno mi je otkriće mogućnost da slušam Stingray stanice Balkan Retro hits koji mi zamenjuje nekadašnji gramofon i kasetofon, pošto vidim i omot ploče koje slušam. Slušati radio na takav način a da nije Jjutjub je pravo uživanje za nas koji volimo staru muziku... Muziku šezdesetih, sedamdesetih i osamdsetih godina... Tu su mi omiljeni „Naksi radio”, „Karolina”, „Nostalgija”. Na CMC televiziji najviše gledam evergrin i blokove starih spotova. U vreme korone, muzički kanali su me spasili. Čak ni turističke specijalizovane sateliske kanale ne mogu da gledam. Jer ako smo kažnjeni i mi koji smo poštovali mere i štitili se - da sa srpskim pasošem ne možemo da mrdnemo, a neki s drugim pasošima mogu da putuju - to mi stvara osećaj depresije. Jednom sam prošao sankcije i vizni režim. Ne hvala.

Ovako pustim muzičke kanale i otputujem u neka bolja vremena. U vremena kad se na jednom JRT kanalu moglo videti više kvalitetnog programa nego na pedesetak današnjih. Plejbekovi pojedinih izvođača su bili za pamćenje. Uvek ću se sećati Zdravka Čolića kako đuska uz „Devojku selen velen”. Zdravko nikad nije bio baš toliko vešt u koreografiji koliko je fenomenalan pevač, ali je zato statiskinja iz „Disko folka” igrala kao neko iz porodice Džekson. Čisti  brejkdens. Našao sam i postavio pesmu grupe „Magazin” gde uvek mirna Ljiljana Nikolovska ima fantastičnu koreografiju na belom klaviru i gle čuda klavir je preživeo. Šta da kažem o nastupima Tajči, Bebi Dol, Lepe Brene...

Pošto je stalno na Jutjubu  borba za pare i autorska prava bilo bi fenomelno kada bi neko otvorio takvu televiziju gde bi se puštali samo takvi spotovi. Odmah se javljam za muzičkog urednika, autora emisije, di-džeja. Arhive naših servisa su toliko bogate - ali od Zagreba preko Sarajeva pa sve do Beograda, taj materijal se nevoljko emituje i digitalizuje. Postoji veliko arhivsko muzičko blago koje se periodično pojavi na Instagramu kao što su stranice „TV arhiv”, „Stara dobra muzika”, „Muzika za sva vremena”... Mislim da na velikim televizijama muzike nema, sem kao pokrivalice za goste. Da kod pojedinih muzičkih stanica postoji potreba da se stvara politička korektnost i da puštaju samo Ninu Badrić ali neće Natašu Bekvalac, da im Saša Kovačević nije dovoljno pop, ali je zato je uvek prihvatljiv Sergej Ćetković. Takva vrsta jednoumlja me izluđuje. Ana Nikolić i Rasta su imali najveći hit, a pojedine stanice neće da ih emituju. U staroj Jugi se znao red, znalo se šta se emituje šta je pravo, a šta je treš, kič i šund. Zato je i postojao radio Šabac ili Palma. A danas kad čujete Džejeve pesme ili numere Slavka Banjca, shvatite da je to čisti pop u odnosu na Zokija Šumadinca i „Autotjun”.

Koliko vidim, ovim tinejdžerima kojima je Jutjtub postao zamena za televiziju isto ono što je nama bio Jova Radovanović kada je imitirao Boj Džordža u šou programu „Sedam plus sedam”.

Iako je stravična agresija u zemlji, nemam želju da uzmem magnum 44 i da pucam u televizor. Nije mi televizor kriv nego izbor kanala, tako da neće doći do eksplozije moje plazme. Ali zbog Marsa u Ovnu, svi su u agresiji. Korona i izolacija pored obolelih i mrtvih uzima svoj psihički danak. Većina je jako depresivna, a neki su stravično agresivni. Ali o tome u sledećoj kolumni. Jer u čemu je čar svake dobre TV serije ili gledanja pornića na otvorenim kanalima - svi čekamo šta će biti sledeće i da li će biti lep kraj i svršavanje epizode - da ne kažem happyend.

Aleksandar Filipović