oko TV oko: Život je lep, Milord
Đorđe Marjanović je ikona mog detinjstva, uvek sam ga imitirao. U „Muzičkom toboganu” pevao sam „Nikad nije kasno da se ljubi strasno” i bacio sako u publiku.
Baš kao onomad kada su zbog njega bile prve demonstracije ispred Doma sindikata jer nije pobedio na jednom festivalu. Bio je popularniji od Tita a igrao je bolje od Travolte i Freda Astera. Neverovatna škorpionska harizma.
Imao sam sreću da me je cenio Đorđe Marjanović i da mi je bio dva puta gost, 2004. godine na BK televiziji i 2009. godine na RTV. Prvi superstar naše estrade, nikad veća zvezda, a skroman čovek. Pevač koji je izvadio mikrofon iz stalka. Što bi mi je rekao moj prijatelj dr Vladimir Jeftić „Na nebu je mrta trka između Tome i Đorđa, ko je više dama otpevao”. Tuguju i sada i mnoge Natalije, Bele, Marine, Aleksandre, Emilije, Romane, Lazarele i poneka devojka mala. Mladi Balašević je voleo Marjanovića. Napisao mu je i pesmu „Budimpeštanski sneg”. Po imenu njegove pesme takmiče se seniori u najgledanijem šou programu „Nikad nije kasno”. Taj program vraća dostojanstvo televiziji i ljudima u najboljim godinama sada kada sve miriše na kataklizmu planete.
Đorđe Marjanović je imao istinsku dobrotu i neverovatnu borbenost. „Ludo srce” kao da je bila autobiografska pesma jer se i posle moždanog udara Đorđe borio kao prava Škorpija, kao pravi tigar, kao lav. Pa kako i ne bi kad je osvojio Rusiju bez ispaljenog metka. Kako i ne bi kad je u socijalizmu dokazao da može da postoji i jedna zvezda pop muzike, mimo Broza. Ali i u ovim teškim vremenima Đorđe Marjanović nam je primer kako treba ostati borac u životu i primer čoveka koji se nikada nije predao. Zato će on ostati jedan i jedini, neponovljivi. On je dokaz da za uspeh na estradi ne treba da postoji savršen glas ali je potrebna harizma i faktor Iks. Đorđe Marjanović je primer šta ovi prostori mogu da iznedre. I dokaz da ne moraš da budeš u tabloidima i da se svađaš da bi bio zvezda.
Tužno je što u Srbiji neće biti dovoljno interesovanja komercijalnih medija da ga isprate kako treba. Javni servisi su to ispratili jer tu rade ljudi koji su odrasli na dobroj muzici. Lepo je što je Vojvođanski dnevnik RTV-a počeo emotivno sa tom vešću, isto kao i Dnevnik N1. Ali šta je moralna obaveza nas kao novinara. Naša obaveza je da čuvamo delo velikana koji su nas napustili. Jer ako se ne bude poštovalo to što je tradicija, ako ne budu naša deca čula u školama i na televizijama ko je Đorđe Marjanović nama nema spasa i kad pobedimo koronu. Ovde se mora naučiti jednom da se stariji poštuju. Na minuli rad, na godine proizvodnje. Kad naučimo da nije sve u rejtingu i šeru nego da ima nešto i u poštovanju ljudi. I koliko god da sam depresivan postoji jedan sedativ. Stavim na Jutjub jednu pesmu i zapevam „Život je ipak lep Milord”.
Aleksandar Filipović