Ninine mustre: Tri koraka

I sama sam se u to uverila nebrojeno puta. Isto toliko puta sam se pitala zašto je tako retko sresti jednostavne ljude, koji se ponašaju jednostavno, tako komuniciraju, tako žive? Zašto je većina ljudi sklona komplikovanju, zavrzlami, mešetarenju, „zakuvavanju“ kako međusobnih odnosa tako i života uopšte?

Pretpostavljam da imamo potrebu da komplikujemo kada nam stvari nisu baš jasne, pa svakoj situaciji u kojoj se nalazimo, dodajemo malo svoje mašte. Često sam u mladosti ispredala čitave priče u vezi sa mladićem koji mi se sviđao, ali ništa nije preduzimao da mi priđe. Smatrala sam da je na meni da mu dam neke znake, da malo duže nego što je uobičajeno zadržim pogled na njemu, a njegova je „dužnost“ bila da na te znake odgovori i preduzme neku akciju. Ukoliko se to ne bi desilo, ja bih u mašti, a i sa svojim drugaricama naravno, smišljala razne priče zbog kojih je to tako. Sigurno ima puno da uči, pa je napet i odsutan, pa me zato ne primećuje. Mora da ima nekih problema kod kuće, pa je zabrinut, pa zato deluje nezainteresovano. I sve tako neki izmaštani razlozi koji opravdavaju njegovo ponašanje bez naklonosti prema meni. Jednostavna istina da nije trenutak za naš susret, bez obzira na razloge zašto je to tako, ne bi mi na pamet pala. Imala sam oko sebe i drugačijih primera, drugarice koje su uvek bile „fatalne“ i kojima su momci stalno prilazili. Poigravale su se tuđim osećanjima, ali na žalost nisu bile ni srećnije ni ispunjenije od mene u trenucima dok sam čekala da me neka simpatija primeti. Taj primer sa mladićima bih mogla da primenim na bilo koju situaciju u životu. Nešto želim da ostvarim i na razne načine pronalazim „opravdanja“ zašto mi se to već jednom ne dešava. Ili mi neki događaji lako dolaze u život, a ja sam indiferentna i prihvatam ih zdravo za gotovo. 'Ajde da ih prihvatam i to je to, nego ja hoću još više, hoću nešto drugo, želim, čeznem, tragam i sve vreme u glavi ispredam priče o tome kako hoću još, a neko ili nešto mi ne dozvoljava. To je jedna od najvećih zabluda koje sam uspela da razbijem i od tada mi je u životu mnogo bolje. Tražeći krivicu negde van sebe, u drugima, u okolnostima, u detinjstvu ili u odnosu drugih ljudi prema meni, samo sam komplikovala u glavi ionako već zakomplikovane priče.

A rešenje je jednostavno, i sastoji se od tri vrlo jednostavna koraka. Kada sam zbog bilo čega nezadovoljna, prvi korak je da se i fizički izmestim iz trenutnih okolnosti, da odem negde u prirodu, može i u neki park. Drugi korak je da duboko i svesna svog disanja udahnem, i treći korak je da dugo i lagano izdahnem, misleći isključivo na svoj dah i ni na šta drugo. Ta tri koraka su uvek kao katalizatori neverovatne promene koja kreće iznutra. Tada sve postaje jasnije, a ono što je zaista u tom trenutku najbitnije, izlazi u prvi plan. Taj udah i izdah, osnovne jedinice života podržane od prirode, tako su jednostavni, a tako efikasni!

Nina Martinović Armbruster