NININE MUSTRE Ski padavine
Ni ne sećam se kako sam savladala tu divnu veštinu, ali sam skijanje oduvek volela.
Prvi put smo bili u Bugarskoj i sećam se da smo se paralelno, skiju po skiju, penjali uz „padavinu“ kako je brat nazvao padinu na svom prvom skijanju u Sloveniji. Nakon penjanja, uz tatina uputstva o položaju tela i nogu, spuštali bismo se do podnožja i zaustavljali na „kontrapadavini“. Sećam se da sam jednom čak išla na vožnju žičarom sa tatom. A žičara je bila jedna sajla na koju se kačilo nešto što je ličilo na vijaču. Kada smo stigli do vrha, ja sam pričekala da tata veže tu vijaču oko pojasa, pa smo se zajedno spustili dole. Bila je to za mene ludo vratolomna vožnja, mada me je tata čvrsto držao ispod pazuha, a skije su mi bile između njegovih skija. Svejedno, za mene je to bio podvig o kojem sam ushićemo pričala danima. Sledeće skijanje je bilo na Divčibarima. Tata je uveče svirao u hotelu, a mi smo za vreme raspusta bili kod njega. Čak smo imali i svoj dečiji program do crtanog filma u 7 i 15. Pevala se „Pećina stroga“ i ostali hitovi tog doba i završavali smo sa „Pao Kosta s' mosta, za danas je dosta.“ A preko dana, skijanje! Opet bismo sami skijama „štampali“ stazu na jednoj „padavini“, ali ovoga puta tata je postavljao prepreke u vidu štapova koje je trebalo zaobići, i kapija od štapova ispod kojih je trebalo proći. Bilo nam je neverovatno zabavno i lepo, osim grudvanja, meni manje zabavnog. Spomenula sam starijeg brata, zar ne?
Prošlo je mnogo različitih skijanja od tada. Bilo je i takmičarskih uspeha među novinarima skijašima. I sama sam bar desetak ljudi naučila da skijaju, a savladala sam i bord. Prošla su i ona vremena kada bismo se brat i ja vratili sa vikenda sa društvom i onda bez prekida spavali po 24 sata. Nije se na planini imalo vremena za spavanje, samo provod i skijanje. Prošlo je ludovanje i rizična jurnjava, ali oduševljenje tom jednostavnom, a opet kompleksnom i iznad svega prijatnom veštinom, kod mene još uvek traje.
Rekla bih da je pored fizičke aktivnosti na svežem vazduhu, skijanje korisno i zbog toga što bez svesne prisutnosti u vožnji, nema dobrog skijanja, ni uživanja. Koliko god da je tehnika skijanja napredna, i najmanje skretanje pažnje sa vožnje može da dovede do proklizavanja, gubljenja ritma, pomeranja težišta tela nazad, što vodi gubljenju kontrole skija i onda vožnja prestaje da bude uživanje, već se pretvara u spasavanje, a često na kraju i u padanje. Skijanje je odlična vežba za svesnu prisutnost. Poput svake „padavine“ život ima tvrde delove preko kojih se mora malo jače zarubiti oštrim ivicama, ima brdašca (hupsere) što se moraju vešto savladati, a ima i strme nizbrdice posle kojih bi se trebalo umeti zaustaviti. Ako sa punom pažnjom ne primećujem sve ono na šta u životu nailazim, lako će me neki hupser iznenaditi, ili ću na ledu proklizati, ili ću izgubiti ravnotežu, pa se neću na vreme zaustaviti. U svemu tome možda ću još nekoga i povrediti. Za razliku od životnih situacija, nakon kojih često prođe neko vreme dok ne sagledam posledice svoje odsutnosti, na skijanju je sve odmah jasno. Uz malo takvog vežbanja, stvarnost mi umesto padavina, ispunjava milina.
Nina Martinović Armbruster
