Ninine mustre: Pravo
Komšijska zimzelena oaza u blizini naše terase predstavlja neisrcpnu inspiraciju za pažljivog posmatrača i zaljubljenika u prirodu. Čitav jedan svet ptica i insekata živi u tim krošnjama, a mi smo sa tim svetom u dobrosusedskim odnosima.
Osim sa svrakama. Njih smo doživljavali kao neke nasilnike koji su maltretirali golubove i ostale ptice i stalno smo ih terali glasnim tapšanjem. Već sam pisala o tome kakve su sve štete pravile te glasne drekavice i koliko su me sekirale. A onda se nešto promenilo.
Suprug je jednog dana primetio da jedna svraka doleće sa grančicama u kljunu. Nismo odmah bili sigurni, pa smo neko vreme obraćali posebnu pažnju na to šta se dešava u tujama, a zatim smo zaključili: svrake prave gnezdo baš tu, u komšijskim tujama. Bila sam prilično zbunjena pomešanim osećanjima.
Sa jedne strane, imala sam poriv da ih oteram kako bi slabije, mirnije i po mojoj oceni dobroćudnije ptice mirno živele, bez straha od tih po mom uverenju bahatih lopova. Ali, grančice su i dalje stizale i na vrhu jedne od tuja, počelo je da se formira jedno neugledno i neuredno, ali ipak pravo gnezdo. Bio je to nečiji budući dom, i bilo je očigledno da su se porodice pitomih golubova, divljih golubova, vrabaca i ostalih stanovnika u tujama nekako usaglasile i dogovorile, te su parče krošnji podelile sa svrakama.
Možda i umišljam, ali deluje mi kao da svrake ne krešte onoliko koliko su ranije kreštale. Skoro da nas samo kratko pozdrave kada izađemo na terasu. Njihovo gnezdo jedva se nazire, ali svakako je tu, štrče mu grančice, a možda su već i jaja u njemu. Videćemo uskoro hoće li se graja u krošnjama pojačati.
Sada sam uverena da su ranije svađe među pticama upravo i izbijale zbog pokušaja svraka da se usele u komšiluk. Mi smo terajući ih mislili da branimo ptice, a u stvari smo se mešali u njihove pregovore. Pokušali smo da se umešamo u prirodne procese među pticama i da mi odlučimo ko ima pravo gde da boravi, a majka priroda sve to sama, mnogo mudrije od nas udesi.
Svako ima pravo na svoje mesto u ovome svetu, i svako u njemu ima neku svoju ulogu, zadatak i smisao. Koliko god se nama ljudima činilo da tačno znamo šta, gde, kome i kako pripada, mi u stvari pojma o tome nemamo, jer svet posmatramo isključivo iz svog ugla, a odatle se tuđi uglovi ne vide, pa nam se čini da ni ne postoje. Pokojna slikarka i vanvremenska umetnica Olja Ivanjicki, u jednom intervjuu mi je ispričala kako se oduvek pitala ko je taj koji sebi daje za pravo da prstom pokaže na živog jastoga u akvarijumu i kaže: „Ovog hoću za večeru“. Ta nam se priča često motala po glavama tokom procesa promene našeg raspoloženja prema svrakama. Ko smo mi? Imamo li pravo? Ko nam je dao to pravo da samo zato što smo jači i veći odlučujemo o sudbini nekih drugih bića? Bolje bi nam svima bilo da živimo i da pustimo druge da žive, da ne sudimo i ne kudimo, nego da sam život podržavamo. Svaki je život vredan. Bilo čiji, pa i svračiji.
Nina Martinović Armbruster