Ninine mustre: Praporci
Ogromne, nesagledive promene kroz koje prolazi cela planeta, jasan su odraz promena kroz koje prolazi svako biće na njoj.
Svaki čovek poslednjih godina, a poslednjih meseci i nedelja još uočljivije, prolazi kroz velike transformacije na svim nivoima bića: na fizičkom, mentalnom, emotivnom i duhovnom. Smenjuju se nivoi, a smenjuju se i načini na koje svaki pojedinac doživljava i proživljava te transformacije.
Neke prolazimo lakše, neke teže, ali najteže je onima koji nisu svesni šta se u stvari događa, pa im se čini kao da ih život iz dana u dan besomučno šamara, a oni ne znaju gde se uopšte nalaze. Ipak, jedan nemio događaj pomogao je da se ogroman broj ljudi sa ovih naših prostora istovremeno nađe u sličnoj emotivnoj ravni i da tugu, pojačanu zajedništvom, dožive u njenoj punoj snazi.
Jedna duša, koja je svojim darom da u stihu i noti ogoli život dodirnula milione duša na prostorima bivše Jugoslavije, završila je svoju misiju na ovoj planeti. Odlazak Đorđa Balaševića pokrenuo je lavinu emocija na klimavom tlu osetljivih i već predugo zategnutih živaca svih onih koji su odavno izgubili zemlju u kojoj su živeli, simbol jednog prošlog vremena čiji kraj kao da je i zvanično objavio upravo on - pesnik, svojim odlaskom.
Niko nije ostao ravnodušan. Čak i oni koji misle da su bili ravnodušni, nisu. Oni koji ne poznaju ili ne poštuju njegovo delo, bili su zbunjeni svojom ljutnjom i pitali se zbog čega ih toliko dotiče, a neke čak i nervira to masovno oplakivanje i sećanje na jednog čoveka. Bilo je i veoma mladih ljudi koji su bili zatečeni svojom tugom i uzburkanim emocijama, iako nisu baš dobro poznavali njegove pesme. Jednostavno su bili zahvaćeni snažnim emotivnim talasom i nije bilo šanse da ga na neki način ne osete.
A bilo je i onih koji su svoje uzdrmane emocije ispoljavali na različite načine, kako su najbolje znali i umeli: neki su se ljutili, neki su bili narvozni, neki su se predali strahu od završetka života, a neki su se jednostavno prepustili. Ja sam u grupi ovih poslednjih. Imam sreću da sam naučila da prepoznajem većinu svojih emocija i da se sa njima nosim na prirodan način. Danima sam osećala tugu i povremeno plakala, a onda sa setom prepričavala trenutke koji su iskrsavali u pamćenju, izazvani nekim starim stihom ili slikom u glavi vezanim za njega. Iskoristila sam te dane da se sretnem sa svojim neispoljenim tugama i da ih isplačem do sada neisplakanim suzama.
Pomogao mi je umetnik da se sa sobom suočim i pogledam se izbliza, bliže nego ikada, jer umetnost tome i služi. Njegovi su stihovi kao oni praporci što još ponekad zazvone dok lepu protinu kći „odnose ko zna gde“. Očigledno je da je bilo vreme da se ovaj delić planete suoči sa emotivnim nivoom svoga bića, a pesnik je nepogrešivo odabrao trenutak da ode, da nam pomogne da tu emociju, mnogostruko pojačanu zajedničkim osećanjem, kako god znamo i umemo proživimo, i da se pročistimo, kako bismo se bolje pripremili za sledeći nivo. Duboki naklon i veliko hvala za sve prošle i buduće praporce.
Nina Martinović Armbruster