Ninine mustre: Likovno
U prvom razredu osnovne škole prvi put sam se srela sa vodenim bojicama i to je bio pravi doživljaj za mene.
Odrasla sam na selu i dvorište, bašta, kao i dalja okolina bila su naša igrališta, kreda osnovno sredstvo za likovno izražavanje i blato glavni materijal za vajanje, mnogo pre plastelina.
Već tada sam otkrila da imam talenat za slikanje. Sećam se kako bih se svaki put pred tim belim papirom potpuno izgubila u nekom drugom svetu iz kojeg bi mašta slala signale mojoj ruci, a na papiru se pojavljivali željeni oblici. Boje su se nežno razlivale, a pomalo i curile, jer školski nameštaj su činile skamije, (drvene klupe i stolovi povezani u jednu celinu) a njihove radne površine su bile iskošene, fino prilagođene pogledu i položaju tela. A sećam se i kako me je učiteljica dozivala i po nekoliko puta dok me ne bi istrgla iz mog izmaštanog sveta i opominjala da sednem. Ja bih se svaki put prvo iznenadila, pa tek onda primetila da zaista stojim. A kada bih nakon njene opomene sela, čarolija bi se raspršila. Svet mašte se tek u fragmentima vraćao, a na papiru više ništa nije izgledalo onako kako sam želela. Iako sam pokušavala da učiteljici objasnim da mi je lakše i da lepše slikam dok stojim, ona je govorila da se na času sedi dok se radi i nije uvažavala moju molbu. Vremenom sam osvestila trenutak kada dobijem poriv da ustanem i počela sebe da prisiljavam da to ne radim, jer takvo je bilo pravilo škole, a mene su naučili da je dobra devojčica - poslušna devojčica. Naučila sam da kako - tako slikam sa oštro savijenom rukom u laktu, a kada pišem i dan danas „moram“ da pišem oštro savijenom rukom, inače mi je rukopis nekontrolisan.
Nisam tada ništa znala o značaju položaja tela, niti o povezanosti sa mojim izvornim znanjima i višim svetovima koja zavisi od toga koliko mi je kičma ispravljena, jer samo tako pravilno dišem, a energija neometano cirkuliše i prenosi potrebne impulse koje zatim u stvarnosti kreiram. Nisam znala ništa ni o tome koliko je sedenje na drvenom nameštaju važno kao uzemljenje i koliko taj prirodni materijal podržava protok energije. Prilagodila sam se, kao i većina dece. Talenat naravno nikada nisam izgubila, ali mu dugo nisam verovala i nisam ga negovala. Verujem da za to još uvek imam vremena, pa me slikanje čeka da mu se posvetim kada budem malo starija. Ne mogu ni da zamislim koliko se talenata danas guši u nekim novijim, ko zna od čega napravljenim, ali naravno modernim školskim klupama pardon, stolovima i stolicama, jer pravila su pravila. Ali mogu da zamislim kakvi nas sve preokreti čekaju kada počnemo da preispitujemo ko je i iz kojih razloga odredio neka pravila, i koliko će snage biti potrebno da se ne podavimo u svemu što će na površinu da ispliva. Biće divnih slika kada sve to prođe, osećam.
Nina Martinović Armbruster
