Ninine mustre: Grč
Blago onome koga nikada nije „uhvatio grč“.
Taj ne zna za iznenadni bol koji parališe. Grč dolazi kada mu se najmanje nadam, baš onda kada se zbog nečega snažno upinjem. Napravim svojim telom neki neuobičajeno naporan pokret i onda se telo javi: „Neće to moći baš tako“. Jedan uglavnom neprimećen mišić za koji ne marim mnogo se zgrči i jednostavno odbije poslušnost. I ne samo da je neposlušan, nego boli do bola. Ako uspem u tom magnovenju u kojem se istog momenta nađem da ga lociram i dodirnem, primećujem da je tvrd kao kamen, neprirodno skupljen i uporan u svom naumu da me parališe.
Poznajem ljude koji kao da su celim svojim telom u grču. Stalno su ukočeni i naizgled paralisani. Oko usana im je grimasa koja govori „neću“, nos namreškan kao da tik ispod njega nešto jako smrdi, obrve skupljene kao da su se upravo nešto baš razljutili. Primećujem to naravno zato što i sama spadam u takve.
Ne primećujem skoro nikada ono što i sama ne nosim u sebi, a to mi upravo služi da obratim pažnju na nešto što bih kod sebe mogla da promenim. Poslednjih godina ulažem ozbiljan napor upravo da to učinim, da svaki put kada kod nekoga nešto sa neodobravanjem primetim, to kod sebe pronađem, što nije lako, jer je obično upakovano u neki malo drugačiji oblik, ali ako sam malo upornija, uspem da pronađem nit koja me dovede do onoga što je na redu da se otkrije, istraži, razume i otpusti, ili prihvati. Sledeća faza uvek bude prepravljanje sopstvenog ponašanja, u ovom slučaju grčenja.
Uvek osetim grč u stomaku kada je neko grub prema slabijem. Nepodnošljivo mi je da gledam kako naizgled jači, nekog naizgled slabijeg tlači. Ali kada me uhvati taj grč, onda se parališem, ne radi mi ni telo ni mozak, a i srce se nekako stisne i zatvori i onda je svaka moja akcija zapravo automatizovana, odavno naučena, uvek ista i daje uvek iste razultate - nikakve. Ili se umešam i posvađam braneći tog nekog slabijeg, ili ako to nisam u mogućnosti da uradim, nosim taj grč u stomaku još dugo nakon događaja i ugrožavam sopstveno zdravlje, jer grč je samo opomena, nikako nije dobar da se dugo nosi u sebi.
Dešavalo mi se da me ona „slabija“ strana sretne posle nekoliko godina, pa mi prepriča kako sam bila „smešna“ što sam je branila, kao da ona ne ume sama. Shvatam danas da taj grč ima veze samo sa mnom, jer svako je odabrao sopstvena iskustva kroz koja manje ili više svesno prolazi u ovom životu.
Moj grč podseća da sam i sama nekada bila nepravedna, a ne samo slabija strana kako se na prvi pogled čini. Grč je dobar saveznik, ali samo kao alarm - podsetnik da je vreme da neko svoje ponašanje osvestim, da pronađem odakle dolazi i da ga kao važnu lekciju prihvatim. Primećujem da sam sve manje zgrčena i sve više opuštena.
Nina Martinović Armbruster
