Ninine mustre: Beg
Kada se pritisak svakodnevice pojača i postane skoro nepodnošljiv, mnogi od nas vole da makar na kratko pobegnu od svega.
Ko ima sreće da mu je priroda u blizini, taj pobegne u prirodu. Ako je tu negde neka reka, jezero ili more, to je najbolje rešenje, jer voda ima neku čudesnu moć da ublaži i razvodnji teška osećanja tuge, patnje i bola. Drveće takođe ima veliku snagu u otklanjanju raznih ljudskih tegoba. Naši su stari znali da se snaga vraća kada se spava ispod hrasta, dok je za devojačke brige i probleme bila zadužena breza.
Šetnja u šumi za mene se pokazala kao najdelotvornije rešenje za obnavljanje energije i dobrog raspoloženja. U proleće, kada život buja na sve strane i kada ptičice cvrkuću svoje ljubavne pesme, šetnja po šumi ima neobično snažno dejstvo. Taj beg u šumu nikada nije samo običan beg posle kojeg se sve vraća na staro. Šumski beg je nešto drugo. On me svaki put podseti na velike istine koje mi u bučnoj svakodnevici izmiču pažnji. Te su istine opisane u jednom od Štajnerovih dela u kojem kaže da se prihvatanje prolaznosti vežba posmatranjem prirode, i to dugim posmatranjem mladih, tek nabujalih biljaka, koje će postati moćna i velika stabla, a odmah posle toga isto tako dugim posmatranjem starih, polomljenih stabala koja se polako razgrađuju i vraćaju zemlji. To je suptilni podsetnik mojoj duši, koja kao i svaka duša dobro zna da je prolaznost materije beznačajna u odnosu na beskonačnost života koji se obnavlja. Kao što stabla rastu, napreduju, a onda stare i propadaju, pa se vraćaju zemlji, obogaćujući je za neka nova stabla, tako i svaka ćelija u mom organizmu napreduje i radi svoj posao dok ne počne da stari i propada, pa je zameni nova ćelija. Pred kraj života, novih je ćelija sve manje i telo propada, ali život ne propada. On je takav kakav je i takav ostaje zauvek, jedino menja svoj materijalni oblik. Život je večan, u to sam potpuno uverena, mada nemam materijalnih dokaza za to. Nikada nisam ni bila ljubitelj materijalnih dokaza, jer materija nije večna. Ona je promenjiva i propadljiva i ne verujem joj mnogo. Ali zato verujem osećaju koji imam u vezi sa životom nevezanim za materiju.
To je mustra koja mi pomaže da nemam strahove koji su u glavnom vezani za prolaznost i za smrt. A kada nemam strahove, onda je moj život potpuniji i smisleniji. I to je jedan neprekidni krug čiji se smisao uočava kada se posmatra mlado i staro drveće u šumi. Beg u šumu nije beg od stvarnosti. Od stvarnosti misle da beže oni koji zapravo žele da pobegnu od sebe, ali tragovi koje po šumi ostavljaju za sobom u vidu konzervi, flaša, ili tragova od „kvadova“ jasno otkrivaju da od sebe, takvih kakvi su, ne mogu da pobegnu. Ja povremeno u šumu pobegnem od onoga što me ometa da sagledam stvarnost onakvom kakva jeste, pa se vratim osvežena i ohrabrena potvrdom večnog života koji se obnavlja. Posle tog bega budem opuštenija i radosnija i više ništa ne bude kao što je bilo.
Nina Martinović Armbruster
