NININE MUSTRE: Baba Jula
U stvari, svi smo je zvali „majka“. Majka Jula. Ali da ne bude zabune, bila mi je baba.
Ne sećam se da nas je ikada mazila. A ipak smo je jako voleli. Barem ja jesam, za ostale unuke, ne mogu da tvrdim. Bila je od onih jakih, samovoljnih žena što je uvek terala po svome. Novine je svakodnevno čitala, sa televizorom se redovno svađala, košarku je obožavala, a ljubavne vikend romane je gutala. Pod njenim krevetom nalazilo se more uplakanih sirotica, bogatih lepotana i srećnih krajeva ljubavnih zavrzlama. Činilo mi se kao da je uvek gledala sebe, mada su neki tvrdili da je isključivo gledala svoj zadnji deo tela. Umela je da zbija šale sa ljudima i njihovim karakterima mudro i duhovito, a neke od najvažnijih životnih lekcija, od nje sam naučila.
Jednu lekciju nazvala sam „pomada“. Padne mi na um kada god čujem ili vidim da se neko iščuđava ženskom doterivanju. Tetoviraju obrve, popunjavaju usne silikonom, buše noseve, stavljaju pirsing i slične bolne akcije preduzimaju, ne bi li bile po meri modernih kanona lepote. Do pre neku godinu, čuđenje je izazivala i preterana šminka kao i veštačke trpavice i nokti. Danas to već spada u klasiku. A moja je majka Jula pričala kako su se spremale za prelo dok je ona bila devojka, pa su krišom uzimale pomade (kreme), pa su se mazale, da bi lepo mirisale, a obraze bi malo žustrije prstima trljale, da bi se zarumenele. Dok bi išle na prelo, stariji ljudi koji su sedeli pred kućama, za njima su glasno govorili: „Pu, što ste se nagrdile, celi šor usmrdile!“ A one bi se kikotale i pravile se da nisu čule, hitale su da zauzmu mesto oko vatre i povade svoje ručne radove, pa da krišom, kao da uopšte nisu tu zbog toga, posmatraju koji će momak najvišu vatru preskočiti. Pa bi pevale, heklale i prele sve do mrklog mraka, sve tako napomadisane. Majka Jula se sećala tih ludih provoda sa određenom setom, pa je sa podsmehom, ali i sa dobrom dozom prihvatanja i razumevanja komentarisala modernu šminku osamdesetih. Znala je ona da je to ista ona pomada, samo malo unapređena, i nije insistirala na tome da je u njeno vreme sve bilo bolje. Samo je bilo drugačije. „Pomada“ je jedna od prvih lekcija o prihvatanju u mom životu. Druga je majka Julina izreka „Svaka luda ima svoje veselje“. To bi izgovarala kada god bi se u kući povela priča o nečijem neobičnom, ili nerazumljivom ponašanju. Dugo sam mislila da je u reči „luda“ poenta te rečenice i mislila da majka Jula sve koji ne misle ili se ne ponašaju kao većina, smatra ludama. Kasnije sam shvatila da je to način da prihvatiš različitosti, da prihvatiš da svako ima svoje razloge zašto se na određeni način ponaša i da ga pustiš na miru, ako ga to veseli, a tebe ne povređuje.
Majka Jula je bila posebna. Znala je šta hoće, a još više šta neće. Mada je bila stroga, umela je da prihvati promene i sve da razume, a opet je uspevala da tera po svome. Danas bismo rekli da je bila osoba sa integritetom. Zato sam je jako volela, iako me nije mazila. Bila je majka Jula nekako baš svoja, a opet i moja.
Nina Martinović Armbruster