Milena Predić, glumica: Sveta Petka je bila moj poziv
Film „Sveta Petka - Krst u pustinji" reditelja Hadži-Aleksandra Đurovića doneo je na veliko platno priču o pobožnoj devojci Paraskevi, koja je napustivši svoj život među ljudima nakon hodočašća odlazi u pustinju, gde se prepušta samoj sebi, raznim iskušenjima i unutrašnjim demonima.
U tom potresnom ostvarenju, koje otvara razna moralna pitanja jednog čoveka, Paraskevu, koja prolazi transformaciju od obične devojke do najvoljenije pravoslavne svetiteljke, otelotvorila je glumica Milena Predić koja u razgovoru za Dnevnikov TV magazin otkriva da je već po čitanju prvih rečenica i opisa scena strahovito bila uvučena u ovu priču, te da je odmah znala da je reč o drugačijem filmu.
– Stvarno sam to doživela kao neki svoj poziv da baš ja to treba da odigram. Nisam se zaista ni sekundu premišljala, a onda je, nakon snimanja, usledila duga pauza od četiri godine. Prvi put sam pogledala film prošle godine u intimnoj projekciji kojoj je prisustvovalo samo nas nekoliko glumaca i reditelj i tada sam, zapravo, imala najburniju reakciju i mogla sam potpuno da se odvojim od toga da sam ja na velikom platnu i da ja učestvujem u stvaranju te priče. Prepustila sam se i bila mi je strahovito katarzična priča i sećam se tog kraja, te tišine tokom odjavne špice filma, baš mi je potresan taj kraj i ja se isto sećam tog trenutka i osećaja neke „zakucanosti". Obično i gledaoci, koji mi se za sada javljaju i komentarišu i imaju potrebu da podele neke utiske, kažu da su zanemeli. Takođe, u nekoliko sala u kojima smo bili da se poklonimo, ulazili smo u neku mrtvačku tišinu (smeh), ali to je upravo taj osećaj zakucavanja i mislim da je to sasvim dovoljno za nas u ovom trenutku. Nama je samo bitno da na neki način ostavi utisak i da podstakne na neko razmišljanje.
Snimali ste seriju „Nemirni". U kakvoj ćemo vas ulozi gledati i kakva serija očekuje publiku?
– Nakon velikog uspeha filma i serije „Jedini izlaz" reditelj Darko Nikolić je odlučio da uradi novi triler iz pera istog pisca - Marka Popovića. I sama sam bila uključena u kreiranje kasta tako da ono što mogu da obećam je da ćemo gledati stvarno divne regionalne glumce, kao i naše domaće glumce u nekim potpuno drugačijim izdanjima i jedan opet kvalitetan triler vizuelno jako zanimljiv. Možemo da očekujemo još više nego u „Jedinom izlazu". Moj lik nije toliko atraktivan za prepričavanje, to je jedan bočni, epizodni sporedni lik, ali ukoliko se serija bude dopala ljudima i ako se bude radila druga sezona taj lik će preuzeti veći prostor. Zajedno sa ekipom se radujem što je završeno snimanje i što će verovatno tokom sledeće godine serija i biti prikazana.
Zahteva li ovakav lik neku vrstu emotivne izolacije i zadiranje duboko u ličnost i sopstvena uverenja? I koliko je bilo teško u toj jordanskoj pustinji, gde ste snimali film pronaći jedan ovakav lik?
– Pustinja nam je svakako pomogla. Meni je bio izazov da pronađem to neko smirenje u sebi. Trebalo nam je svima vreme da se, došavši iz bučnog grada, smirimo i da onda iz tog nekog mira stvaramo. Tamo ne postoje tragovi civilizacije, tako da je izgledalo kao da ste bačeni u neku drugu dimenziju i pomoglo nam je dosta. Izazov mi je bio i da igram Svetu Petku u tri starosne dobi, da ponovo sad u četrdesetim godinama pronađem mladost dvadesetih, neku možda i naivnost i prostodušnost u toj njenoj odluci da ode i da se podvižava. Svakako je izazov bio i igrati i tu najstariju Petku, trpeti tu masku, ali negde iznutra se poistovetiti sa njom, jer ona ustvari u trećoj dobi dobije duhovnost, smiraj. Ceo taj jedan dijapazon njenih borbi, duhovnog rasta je trebalo nekako provući kroz sebe i dati nešto što ja sada mogu da ponudim. I ja sam u toj intimnoj igri svojoj veoma zadovoljna i mislim da sam imala sreće da izgledam tako kako izgledam, da čovek može i likovno sa mnom da se poistoveti.
Kako je izgledalo snimanje od mesec dana u pustinji, potpuno nesvakidašnjem ambijentu za ovdašnje glumce?
– Nije bilo teško, to je bilo na radost svih nas zato što od trenutka kada se probudite vidite neke pejzaže koje ne znate gde da smestite. Inače, jordanska pustinja je mesto na kojem se rade holivudski SF filmovi. Potpuno je vanremenski prostor. Tako da ste već od prvog pogleda strahovito inspirisani i puni raznih nadražaja, emocija. U trenutku kada počne snimanje već vam je blisko to osećanje, ne znam kako bi bilo da smo snimali negde drugde. Ja verujem da ni 30-40 odsto uloge ne bi bilo tako, ja ne bih bila inspirisana niti nadahnuta toliko. Znala sam da postoji izazov jer sam u velikom delu filma sama u kadru, hodam pustinjom, ležim, budim se, molim se, ali sam verovala u tu našu udruženu energiju.
Reditelj je rekao da je želeo da kreirate Svetu Petku koja može da bude kultni lik srpske kinematografije. Jeste li u tome uspeli?
– Nije mi baš zahvalno da dajem neke prognoze. Imam neki mir u tome da smo dali sve od sebe i da smo imali jednu takvu, drugačiju priliku u životu i da smo mi odgovorili na to. Film je sam po sebi drugačiji i mislim da će imati svoj život i da će opstati jer jeste vanvremenski.
Jesu li iskušenja i unutrašnji demoni sa kojima se Sveta Petka suočavala još početom 10. veka isti oni sa kojima se i mi danas suočavamo? Može li moderan čovek da se pronađe u njoj?
– Sve teme koje se obrađuju su teme koje se tiču savremenog čoveka. To je borba sa samim sobom, iskušenja, pobede, verovanja, neka zaista ključna pitanja i za savremenog čoveka, a ne samo za čoveka iz epohe. Pitanje promišljanja u današnje vreme je prekopotrebno, jer nas sa svih strana plaše, što je najveći neprijatelj čovekov - da bude u strahu, a onda se u tom strahu parališe, onda mu se vera prodrma. Mislim da su sve ove teme koje smo načeli u filmu jako važne sada za ovog našeg savremenog čoveka da se rasteretimo koliko god možemo tih materijalnih nedaća i da se zaista pravim vrednostima okružimo i ispunimo.
Već ste rekli da je film tokom prve projekcije za vas bio strašno katarzičan, jeste li i ušavši u lik Svete Petke na samom snimanju doživeli neku vrstu katarze? Koliko vas je njen lik promenio?
– Da, jeste. Glumačke duše su s jedne strane osetljive, a s druge upijaju sve to što nam se dešava. Ja da nisam verovala u taj film zaista ne bih ni bila deo njega. Sada mogu da kažem da mi je to samo još moju veru, koja je postojala, utvrdilo i da je samim tim što je ta uloga došla preko mog posla stvarno osnažilo moje duhovno biće, a da sam tek sada na nekom svom pravom putu. Duhovne transformacije se dešavaju i sa likovima koji nisu toliko značajni kao što je ovaj. Možete misliti kako je kada imate iskustvo da igrate nekoga kao što je Sveta Petka!
Nema mnogo filmova o pravoslavnim prosvetiteljima. Pre ovog gledali smo i film Živ čovek, koji je takođe izazvao veliko interesovanje publike. Jesu li nam potrebni takvi filmovi kroz koje bismo prosvetitelje sagledali kao ljude od krvi i mesa i bolje razumeli njihovo podvižavanje?
– Jeste, jer oni zaista postoje i oni su živi, sa nama, naši su saveznici u molitvama. Ljudi koji veruju ili su manje verujući pozivaju se na Svetu Petku, Svetog Vasilija Ostroškog, Svetog Savu... I oni manje verujući znaju za značaj i moć tih ljudi. Mislim da je divna ideja da se napravi jedan ovakav film i da postoji ovako nešto potpuno drugačije. I ta knjiga Ljiljane Habjanović Đurović, po kojoj je i nastao scenario, njoj je otpočela neku novu etapu i duhovnu fazu njene literature, pa mislim da i mi možemo da ostavimo nekog traga zato što nudimo nešto drugačije.
Vladimir Bijelić