MILAN NIKOLIĆ, NOVINAR KOJI RUŠI TABUE: Proveravajte sa sobom sve što čujete o sebi!

- Ta pozicija nije ugodna i nudi samo dva moguća izlaza - prihvatanje sebe ili autodestrukciju. Sve zavisi od toga po čijim pravilima želite da živite - svojim ili tuđim. Izbor nije jednostavan. Pritisak sredine i društva, koje se uporno opire emancipaciji, podrazumevaju mnogo borbe. Ipak, sve počinje i završava se u nama samima. Prvi korak je samospoznaja, odgovor na pitanje svih pitanja - Ko sam ja zaista? A zatim i - Šta želim? Šta me usrećuje? Da li pravim iskrene izbore ili kompromise? Čije mišljenje prvenstveno cenim? Šta su mi prioriteti - da se uklopim ili da budem to što jesam? I onda korak po korak. Narod neće pozlatiti vaš bol. Društvo radije odbacuje one koji se razlikuju nego što se trudi da ih razume. Lakše je osuđivati nego hodati u tuđim cipelama. Lakše je narugati se nego pružiti ruku - rekao je Milan Nikolić na samom početku razgovora.

U vašem autorskom dokumentarcu „Detinjstvo” rekonstruišete događaje iz najranjivijeg perioda života vaših sagovornika i tragate za odgovorom „Kako živeti sa onim što je preživljeno?” Da li je možda recept za samoostvarenje pretvaranje najvećih rana i „slabosti” u svoju prednost?

- Bez izmirenja sa prošlošću sadašnjost je nepodnošljiva, a budućnost nezamisliva. Sa ožiljcima se može živeti srećno i u miru ali sa otvorenim ranama ne. To je zadatak svih nas. Da potražimo koren svojih problema, da se zagledamo u njega i rasvetlimo ga iz ugla novih iskustava i konačno iščupamo. Ili naučimo da živimo sa svim tim nasleđem ne dopuštajući mu da utiče na to ko smo danas.

U emisiji „Tabu” obrađivali ste teme od diskriminacije starih preko woke i cancel kulture pa sve do kiča i masovnih ukusa... Da li vam se u potrazi za temama čini da danas zapravo ima više tabu tema nego ikada ili više ništa i niko nije tabu?

- Mi se zapravo vraćamo tabuima za koje smo bili ubeđeni da su davno prevaziđeni. Vrlo lako se u društvu upali ta iskra anahronosti, nacionalizma, isključivosti, straha od nepoznatog i drugačijeg, netolerancije. Time se vrlo lako i uspešno manipuliše. I tako, u trećoj deceniji dvadeset prvog veka, mi stižemo do pitanja - da li je sramota ići na psihoterapiju ili ne? Suočavamo se sa tim da osoba koja ide kod psihologa, a ja mislim da bi trebalo da idemo svi, ima šifru. Da li je potrebno da pominjem odnos prema manjinama? Doniranje reproduktivnog materijala? Da, društvena klima je takva da se sa tabuima srećemo na svakom koraku.

Jedan od najpopularnijih citata na društvenim mrežama: „Dođu tako ponekad vremena, kada pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati”, koji se pripisuje našem nobelovcu Ivi Andriću zapravo nije njegov, što je konačno dokazao pisac Muharem Bazdulj. Koliko je danas teško nagovoriti pametnog čoveka, onog koji je autoritet u svojoj profesiji, da progovori za medije, raskrinka istinu, odnosno koliko je teško naći sagovornike za vašu emisiju koji će se upustiti u borbu za činjenice?

- Teško ali će taj isti „pametni čovek” prvi prokomentarisati neadekvatne sagovornike po televizijskim studijima. Želimo kvalitetne i odgovorne televizijske diskusije a odbijamo da učestvujemo u njima. Moje pitanje je - kako? Emisija koju radim je tokom proleća ove godine privukla dosta pažnje. Raduje me to što mi ne predstavlja problem da okupim najbolje stručnjake iz različitih oblasti, kvalitetne javne ličnosti, respektabilne umetnike, univerzitetske profesore.

Kao najveći problem woke i cancel kulture navodi se što zapravo menja filmove pa čak i književna dela... Sami ste naveli jednom prilikom da „nekom može da padne na pamet da se obruši na treće pevanje „Ilijade” jer je tu, recimo, Jelena Trojanska isključivo definisana kroz svoju lepotu. Može li se istrgnuti treće pevanje „Ilijade” pa odmah ići na četvrto, može li se, bez trećeg razreda, ići u peti?

- Ne. Woke kultura mora da ostavi prošlost da bude to što jeste, autentična do poslednje čestice. Svako delo nastaje u određenom istorijskom kontekstu. Neminovno je da reflektuje duh tog doba, dominantna uverenja, način života. Menjati stvaralaštvo ljudi koji više nisu živi je bestijalno. Niko nema prava na to. Takođe, novim generacijama koje bi čitale prečišćenu Agatu Kristi, propranog Hegela, cenzurisanog Homera oduzima istinit pogled na prošlost. Nudi im se falsifikat, laž o prohujalom vremenu. Ostavite Homera na miru!

Bili ste učesnik brojnih debata koje su se vodile povodom „Parade ponosa” i koje su izgledale poput uvodnika knjige „Semper idem” o propovedniku koga posrnuli narod ne sluša, ali on i dalje priča da se i on sam „ne bi promenio”. Da li svojom borbom i govorom prvenstveno čuvate sebe, ili uspevate da doprete do onih s drugačijim uverenjima i čini li vam se nekada da je sve „semper idem” (uvek isto)?

- Cilj mog aktivizma koji je sasvim individualan su roditelji LGBTQ populacije. Moja porodica zna ko sam ja. Moji prijatelji i poslodavci, takođe. Borim se za one koji tu podršku nemaju, koji strepe od svojih bližnjih. Zbog toga sam u okviru Pride foruma ove godine izveo svoju majku na binu i zamolio je da objasni publici kako me je prihvatila. Zašto je to uradila, o čemu je razmišljala… Serija „Detinjstvo” takođe se pre svega obraća roditeljima. Seksualna orijentacija nije hir vašeg deteta, nije trend ili povodljivost. To je deo bića bez koje ličnost ne može biti celovita.

Završili ste književnost, bili ste urednik magazina Playboy i Esquire, pisanje je veliki deo vaše novinarske karijere. Razmišljate li o pisanju knjige, možda autobiografije i kako bi se ona zvala?

I za kraj ostavljam ono što je zapravo prvo uočljivo a to je izgled koji je danas, za mnoge, važniji od svega ostalog, a vaš je zaista impresivan. Interesantna je vaša priča o tome šta vas je dovelo, a šta zadržalo u teretani?

- Hvala vam.  Danas svi vežbaju a malo njih zaista uživa u tome. To je još jedan kompromis za diktatima i imperativima našeg doba. Veruje se da je prvi utisak odlučujući. Sve je manje mesta za reči u vizuelnoj eri. Zbog toga su i odnosi sve kraći i površniji. Ja sam teretanu zavoleo već na trećem treningu. Osamnaest godina treniram. Zadržala me je spoznaja da je promena moguća, da mi određujemo gde su granice. I kada je o telu i kada je o duši reč. Uspeh u teretani je bila još jedna moja pobeda nad predubeđenjima koja su mi nametnuta u detinjstvu. Govorili su da sam pametan ali smotan. Nisam uspeo iz inata, samo sam hteo da proverim da li je zaista tako. Proveravajte sami sa sobom sve što čujete o sebi.

Snežana Milanović