LEPA LUKIĆ NIKAD ISKRENIJA Žene se savijaju oko unučića, a ja oko pesme

Meni je najvažnije šta kaže narod. A gotovo da nikad niko nije rekao neku ružnu reč. Čak i oni koji ne vole moju muziku, poštuju me. I ja poštujem narod koji me je bodrio sve ove godine, kaže kraljica narodne muzike Lepa Lukić na početku našeg razgovora o velikom jubileju njene karijere ovekovečenom brojnim koncertima širom zemlje ali i reizdanjem albuma „Vatra” u produkciji Jugotona - Croatia Records. Njene pesme obeležile su živote brojnih generacija, ali i njen život koji nije uvek bio lak, na momente gotovo filmski, ali uvek obojen dugim i glasnim aplauzima.

Ja sam vatra koja žari, ja sam vatra koja pali, koja ruši sve, koja dira srce nemirno... stihovi su vaše pesme „Vatra”. Kako ta vatra prema poslu i pesmi živi u vama svih ovih godina?

- Vatra gori 56 godina, toliko sam na sceni. Kada sam na sceni to je ta vatra. Drži me činjenica da me narod mnogo voli. Postoje pevači koji imaju mnogo hitova, a nigde ih nema. Koliko je samo pevača počelo sa mnom, a više ih nema. Ne znam šta se to desi, ali neke pevače narod jedno vreme bodri i onda samo prestane, a mene nikad nisu prestali da bodre. Na estradi sam 56 godina i mogu reći da sam gotovo sve vreme u žiži interesovanja. Nisu važne godine, bitna je genetika, energija i volja da čovek radi.

Da je interesovanje za vas veliko pokazali su rasprodati koncerti koje ste održali ove godine širom Srbije i u Hrvatskoj. Posebno je bio emotivan onaj u Beogradu gde ste plakali zajedno s publikom.

- Imala sam 22. oktobra koncert u MTS dvorani i plakala je cela sala jer sam rekla da je to završni koncert i da neću više imati solistički. Svi su plakali pa sam se i ja rasplakala. Izgledaću da ću morati da povučem tu izjavu, ha ha.

Te suze su sa vama podelile na sceni i vaše kolege, sve poznati i priznati pevači...

- Pozvala sam na taj koncert ljude koje cenim i volim i koji znaju da pevaju i koji mogu da stanu rame uz rame sa mnom. Zorica Brunclik je na koncertu rekla: „Ti si bolja od mene”, a ja kažem: „Zorice, nisam”. Ne, ja nisam htela da kažem da sam bolja. Svi smo dobri. E, sad što mene narod najduže drži na estradi, to je već nešto drugo. I kolege isto to misle. Nisam ja sebi odabrala nadimak kraljica, to su mi mediji dodelili i kolege to poštuju. Bile su i Bekuta i Cakana, koja je počela sa mnom da radi dok još nije snimila ništa, nego je meni otvarala koncerte. Bio je tu i Ivan Milinković jer ga cenim , kao i Topalko Mlađi koga sam zvala zato što mi se sviđa kako peva i kakav je čovek. Meni je jako važno kakav je neko čovek a među mlađima on je stvarno neko ko nikada nos nije digao a meni se to mnogo sviđa. Kad sam ga pozvala da gostuje on mi je rekao: „Da li ima neko da me pridrži da ne padnem u nesvest.  Kakva je čast što mene zovete na vaš koncert”. On je bio mnogo srećan što sam ga pozvala. Volim da usrećim ljude.

Nisam jurila lovarne muškarce

Na albumu „Vatra” je i pesma „Snovi devojački”, da li ste ostvarili sve svoje devojačke snove?

- Devojački snovi su više privatna stvar, ali hajde da kažemo da sam ja volela koga sam htela i kada sam htela. Nikada budžovana nisam imala u mladosti, samo obične ljude jer nisam patila od toga da mi muž bude lovaran. Šta će mi to kad ja zarađujem. A i da ne zarađujem dobro nikada se ne bih otimala za lovu. Inače, takvi muškarci koji imaju lovu retko vole jednu ženu ceo život i onda takav neki lako može da me šutne i nađe drugu. Moji partneri su bili skromni ljudi ali ja sam bila voljena s njihove strane i nikada nisam pokazala u kući da sam Lepa Lukić. I svaki, sad kad nisam sa njima, sve najlepše priča o meni.

Je li bilo teško probiti se na javnoj sceni velike države kakva je bila Jugoslavija i kako ste započeli saradnju s kompozitorom Petrom Tansijevićem?

- Ja sam se sama izborila, niko me nije protežirao. Išla sam svuda gde su hteli da me čuju i tako me je i zapazio Petar Tanasijević, moj glavni kompozitor koji je pisao sve moje hitove, poput „Od izvora dva putića”. Sve ove godina, pevala sam samo njegove pesme. Zapazio me je u Aleksandrovcu na nastupu i rekao mi je: „Devojko, tvoja boja glasa mi se mnogo sviđa, hoćeš da snimiš album, imam jednu pesmu za tebe?”. Meni su se noge odsekle jer tada nisam još bila popularna. Mislim se ja u tom trenutku: „Kako neću?”. Dao mi je adresu, došla sam kod njega i snimila „Od izvora dva putića”. To je jedina pesma koja je mene birala, sve druge sam ja izabrala i pogađala sam ukus publike, nekako se poklopio s mojim ukusom.

Jeste verovali da će te pesme toliko da traju?

- Nisam verovala jer se to nikada ne zna. Sve to zavisi od naroda i zato ja cenim narod jer me je podržavao i bez njih ja ne bih mogla da trajem. Ja sam u venama narodu. Zato ja plačem kad i oni plaču, kao na tom mom koncertu u Beogradu.

Čini se da ste veoma emotivni?

- Mnogo sam emotivna i mnogo plačem, rođena sam tako. Kad me nešto rastuži, plačem i po sat vremena. Išla sam kod psihijatra da pitam šta je sa mnom kad toliko plačem, jesam li u depresiji? Nisam mogla majku i brata da prežalim i stalno sam plakala za njima i kad je prošlo već 10-15 godina od njihove smrti. I odem kod psihijatra da vidim da li sam zapala u depresiju.

Da li su emocije presudne i kad birate pesmu?

- Da. Moram da se naježim na pesmu i da mi krene suza. Kad sam hladna prema pesmi, onda je ne biram. Zato sam dosta pesama pevala o deci jer me je pogađalo što ih nemam. Nedavno su me pozvali ljudi iz Beča da pevam na krštenju njihovog deteta jer su ga usvojili ili kasno dobili, nisam sigurna. Opredelili su se za mene jer sam pevala pesme o deci.

Često kažete da je to jedino u životu što vam se nije ispunilo.

- Da, jedino mi se to u životu nije ispunilo, ali ne zna se zašto je to dobro. Nekad se pokaže da je dobro. Neka su svakome deca živa i zdrava, ali neko svašta doživi od dece. Ima i onih koji su srećni s decom i unučićima i oni tako provode vreme. A ja ne mogu da budem u četiri zida, moram da izađem iz kuće, da pustim ventil. Sve te žene se savijaju oko unučića, a ja imam samo pesmu i ja se savijam oko pesme. Pesma je moj život. I zato ne bih smela da nazovem koncert oproštajni, i zato sam rekla završni. Mada, eto, publika ne da ni to. Jer kada bih se ja na koncertu opraštala od pesme, ja bih crkla na bini. Neću da prestanem da pevam dok sam živa.

Snežana Milanović

foto: Privatna arhiva/Jugoton