KUD Idijoti - Legende iz Istre, zemlje bistre

Po drugoj legendi, pulski KUD „Idijoti” je 1987. pobedio glasovima publike na istom festivalu najviše zahvaljujući klincima odnegovanim na panku. I Satanu Panonskom, koji je bio u prvim redovima. Treća legenda sugeriše da ima Novosađana koji su, nimalo poštujući lokalpatriotizam, ostali tvrdo ubeđeni, da su „Idijoti” bili i ostali najuticajniji –novosadski bend. Potvrda se zbila u proleće pre neku godinu kad su Fric i Ptica (bivša ritam-sekcija „Idijota”) održali tribinu u klubu Radija 021, gde su se svi veselili slušajući njihove urnebesne priče. I sedeli jedno drugom na glavi, tolika je gužva bila.

Prvi studijski album „Mi smo ovđe samo zbog para” snimili su kod Milana Ćirića u Novom Sadu. Satirali su čorbast pasulj u radničkoj menzi „Dnevnika” ili palačinke kod Bilje Babić, šefice „Boja”. Tusta se pred rat oženio u Novom Sadu, a teško da je bilo svadbe na kojoj su u drastičnoj većini bili novosadski, pulski i beogradski rokeri. „Idijoti” su omiljeni među novosadskim muzičarima i nije bilo benda koji u Puli nije mogao računati na njihovu svesrdnu pomoć.

Deo tih „istorijskih” priča je u upravo objavljenoj knjizi Nenada Marjanovića – Dr Frica „Život s idi(j)otima”. U njoj je ne samo biografija legendarnog benda već i oštra, iskrena priča o groznim devedesetim i njihovoj hrabroj borbi protiv sistema, nacionalizma i narastajuće desnice. Ubeđeni antifašisti, potekli iz radničkih porodica, nisu mogli, ni smeli, drugačije. U vreme kad su polako počeli da se probijaju, Sale Veruda, Ptica i Tusta su radili u „Uljaniku”, a Fric bio čuvar napuštene ludnice. Kakva biografija za pank bend! Podzemnim kanalima su krajem osamdesetih stekli poštovanje klinaca iz cele Jugoslavije. Svirali su i po klubovima u Švajcarskoj, Nemačkoj, Italiji. I taman kada su uradili prvi album, počeo je raspad. I u najgorim vremenima su ostali svoji. Beskompromisni i solidarni. Upravo tih devedesetih su novim generacijama u Srbiji postali udaljeni, ali blizak i važan bend. Na ovom terenu su bili prisutni duhom, piratskim izdanjima i kolumnama koje je Dr Fric redovno pisao za beogradsko „Vreme zabave”. Uz „Feral tribjun”, Radio 101 i njihovog sugrađanina Francija Blaškovića („Gori uši Vinetu”) bili su redak i dragoceni glas otpora u Hrvatskoj tih nesrećnih godina.         

U sarajevskom klubu „Obala“ novembra 1987. već posle prvih rifova zakuvala se neviđena „šutka“ po celoj sali. Iz pozadine ju je kibicovao mladi profesor Akademije umjetnosti Emir Kusturica, taze basista, koji tada još nije bio odmakao od bluz „dvojke“, pa reče svom šefu: „Vid’, ba, Nele, šta je rokenrol, a ne ono tvoje ‘Pušenje’“. Posle je Kusta u garderobi prišao Fricu, koji je tad nosio naočare s beskonačnom dioptrijom, ali ih je skinuo da obriše znoj i rekao: „Čestitam, kolega“. „Šta, i ti si portir?“             

Kad se marta 1999, samo nekoliko dana pre početka NATO bombardovanja, saznalo da će svirati u sarajevskom klubu „Sloga”, čitav autobus fanova, oni koji su bili obavezan inventar na njihovim predratnim svirkama od Beograda do Subotice, ali i klinaca koji ih nikad nisu čuli, krenuo je preko Drine. U Sarajevo sam i ja stigao samo da se vidim s njima. I dok smo se u ćevabyinici kucali flašama piva, gitarista Sale Veruda je zaplakao. Bubnjar Ptica ga je tešio: „Nemoj, Sale, pa sad ćemo Peru viđati kvartalno”. Posle ’proljeća u oktobru’ 2000. sasvim zasluženo su bili prvi iz Hrvatske koji nastupa u Srbiji. U beogradskoj Hali sportova i novosadskom Spensu. Predložili su mi da ih najavim u Beogradu. Pošto su dve predgrupe temeljno udavile, kad sam izašao na binu, publika je pobesnela. Verovatno su mislili „još nam samo ovaj treba”. Krenuo sam da nabrajam gde sam sve putovao tokom devedesetih da bi ih gledao, ali me prekinuo huk nestrpljivih. Uvodni govor sam oterao u p. m. i najavio „najveći malolitarski bend s ovih prostora” (citat Vlada Stakić). Malo čega se posle toga sećam. Al‘ znam da mi je bilo dooobro. Od te večeri ponovo su bili redovni i dragi gosti na ovim terenima.

Tustu je odnela bolest („Jebem ti rak”) 14. oktobra 2012. Nekoliko nedelja pre toga beogradski i novosadski sastavi su u klubu „Gan” odsvirali dva humanitarna koncerta. Novac za njegovo lečenje je poslala i majka Milana Mladenovića. Njegovim odlaskom KUD „Idijoti” je prestao da radi. Veruda je nastavio, vodeći sastav „Sale 021”. Fric i Ptica su napravili portal „Regional edžpreš”, a nastavili bespoštednu satiru TV emisijom „Sistematski pregled”. Na sličan, oštar, duhovit i emotivan način Fric je progovorio i u knjizi „Život s idi(j)otima”, jednom od retkih edž-yu rock biografija u kojima su protekle godine prikazane gorkim kakve su zaista i bile. 

Petar Janjatović