KAMILE pasu između NASUKANIH BRODOVA po dnu nekadašnjeg Arapskog mora, a alasi pecaju po pustinji

Krenuli smo na izlet u Mujnak, grad nekad na Aralskom moru, zapravo, slanom jezeru, jer nema vezu sa Svetskim okeanom. Tamo su slavni zarđali brodovi na dnu bivšeg mora, luci koja to više nije, već pustinja sa žbunjem. Po njoj hodaju kamile i pasu škrtu travu na dnu. 

Taksista je došao po nas u rano jutro, nasmejan i veličine dva uobičajena čoveka. Govorio je samo ruski, pa sam seo napred da preuzmem komunikaciju. Prešli smo preko reke Amu-Darja, nekadašnjeg Oksa, koju je pregazio Aleksandar Veliki. Ima nešto magično u ovim dalekim krajevima, danas van glavnih puteva, koji su nekad bili vojskovođama i trgovcima toliko značajni da su se zapućivali čak iz Makedonije ili Kine da prenesu robu. Ili nekog osvojili. Najbolje oba. 

Put je bio čak i gori od Srbije, ako je to moguće. Samo su Moldavija i Ukrajina do sad imale gore puteve od nas, a evo u ovu Veliku Trojku uvrštavam i Uzbekistan. To našem vozaču ništa ne smeta da „tera” limuzinu (naravno, „ševrolet”, kao i svi Uzbekistanci) 100 na sat preko svih rupa i ne pokušavajući da pravi „slalom”. Dobro su im živi automobili. Prvo idu stepe, onda je polupustinja, pa pustinja, koja je još pustinjastija otkad se povuklo more, jer je klima postala suvlja, a vetrovi nanose pesak i metale sa dna mora na nekad superplodna polja.

Naravno, sve se desilo jer se neki genije setio da koristi Amu-Darju i Sir-Darju za navodnjavanje. Od četrdesetih godina 20. veka, vode tih reka snadbevaju polja pamuka Kazahstana i Uzbekistana. Za tu se svrhu izdvoji 20 do 60 km³ vode godišnje i zato nivo opadne 20 do 60 centimetara. Zapremina jezera se od 1960. smanjila za 80 odsto, dok je narasli salinitet od 10,7 procenata uništio gotovo sve oblike vodenog života. Fabrike konzervi u Mujnaku ima, ali samo na fotografijama. Aralska rivijera, plaže, hoteli isto.

Sve to znamo i ulazimo u Mujnak, koji sija savršeno uređen, sa novim i renoviranim kućama, državnim zgradama, ulicama, prodavnicama, kao da je i dalje centar ribarstva i letnjeg turizma! Da li je moguće da ima baš toliko turista poput nas, koji zapucaju izdaleka da vide brodove na suvom? Izgleda ima. I to na neobične načine.

Naravno, prvo muzej na obali mora. Duuugo samo spremali ovaj performans i mornarske majice da budemo „Aralski mornari”, i sve vreme pevali „Panonskog mornara”. Na brodovima su grafiti i ljubavne poruke. Dno mora je dvadesetak metara ispod nivoa zemlje, gde je muzej. Idemo oko brodova i tražimo dobre poze. Nisu baš toliko veliki kao na slikama. Oblačno je vreme, pa ne možemo računati na tako spektakularne boje kao neki drugi na Instagramu. Na Instagramu? Pa počeli smo sve da tumačimo preko lajkova i „ko-ima-bolje-fotke?”. Hajde da malo ohladimo od toga, na sjajnom smo mestu. Kamila, nažalost, nema na vidiku. Bilo ih je usput, ali ooo, kamile, gde ste kad ste nam najpotrebnije? Ah, šta je – tu je.

Hodamo dalje po dnu pustinje Kizil-Kum. Ne, pardon! Ovih 100 sto od obale što smo prepešačili, više nije Kizil-Kum – to je ona „prirodna” pustinja. Ova pustinja na kojoj su se zauvek nasukali brodići kosookih alasa, ima prigodno ime Aral-Kum, ili Aralska pustinja. No, još uvek to ne objašnjava sve ove savršene kuće i turizam. Nema nas toliko koji smucamo po dnu mora da bi toliko para bilo doneto. Ali, tu je bizarno objašnjenje koje nas dovodi do duha ljudi koji je neuništiv, do rejv-estetike i savremene post-apokalipse. Naime, svakog leta se ovde održava festival Elektronske muzike pod imenom Stihija (isto je i na ruskom) i to bome, baš veliki festival. Mladi plešu po dnu Aral-Kuma, sa kog istočni vetrovi nose zagađujući pesak sve do Grenlanda (našli su u santama leda čestice baš sa Arala, i u mesu lokalnih životinja!). Pa ipak, duboki naklon za Mujnačane, kojima su oduzeli sve, i more, i ribu, i industriju konzervi, i plaže, i hotelijerstvo, i sve načine da prežive, a oni odlučili da se reosmisle i pozovu ceo svet da pleše na dnu mora uz Buraka Jetera i Ninu Kravic i koga sve ne. Ako ste mogli zamisliti nekakvu Dens arenu na dnu mora, ovo je to. Ko ima festival na dnu mora? Nije Sunđer Bob, već dizej Karakalpak u Mujnaku.

„Mog mora nema, ja ne znam šta da radim / Ovo je priča i za suze i za smeh / Poneki mornar možda ostane bez lađe / Ali bez mora, to je izuzetan peh.”

Pevamo tu pesmu ceo dan. Taksista nas gleda čudno. Evo, život imitira umetnost. Otkad je Đole tu pesmu spevao, more se zaista jako povuklo. Nada u spasenje je tu, ako bi se neko potrudio. Ali izgleda da su Uzbekistanci nešto kao Grenlanđani – baš nas briga, dajte pare. Naime, zasad je Kazahstan zainteresovan za mere spasavanja svog dela Aralskog jezera kreditom Svetske banke, dok Uzbekistan smatra da je proizvodnja pamuka mnogo značajnija (jeste da su im dobre majice i veš, ali pobogu!) Neki od predloženih projekata za regeneraciju Aralskog jezera je sprovođenje vode iz Kaspijskog ili skretanje sibirskih reka k Aralu. Sve to košta više milijardi dolara, ali kad vidimo koliko se troši na ratove, sudbina Arala navodi na pomisai da je čovečanstvo zaista na putu u ponor.

Odlazimo u Muzej. Film o propadanju mora je tužan. Fotografije nasmejanih žena koje čiste ribu, nasmejanih ribara u sumrak, mačaka što čekaju višak ulova, slike akademskih slikara koje su ovekovečile luku i rizort na jedinom moru koje je Uzbekistan ikada imao... I sad ga ima ali udaljen 80 kilometara, jedva se vidi. Ako to nije priviđenje – a možda i jeste jer smo na Putu Svile, gde mora nestaju. Na Aralu, koji većina vozača zna po nekom ulju ili čemu već. Ne znam, ne vozim. Za mene Aral nije brend, već snoviđenje – a ja sam bio njegov mornar. Na jedan dan.

Žikica Milošević