KAKO JE INDIJSKA NUKLEARNA PROBA PRE RAVNO POLA VEKA PONOVO OŽIVELA INTERESOVANJE ZA ATOMSKU ENERGIJU "Buda se nasmešio" MNOGI SE NALJUTILI

Čuveni naučnik Raja Ramana, tadašnji direktor glavnog indijskog instituta za nuklearna istraživanja Bhabha Atomic Research Centre nije krio svoje zadovoljstvo; odmah je obavestio premijerku Indiru Gandi: Buda se nasmešio. Projekat se, inače, odvijao u strogoj tajnosti tako da američke, ali i obaveštajne službe drugih zemalja, nisu ni sanjale da će Indijci u Pokhranu pod zemljom detonirati bombu iz domaće radinosti snage oko deset kilotona TNT-a (poređenja radi, jačina bombe bačena na Hirošimu bila je između 12 i 15 kilotona).

Time je Indija, iako jedan od lidera Pokreta nesvrstanih, ušla u ekskluzivan klub nuklearnih sila - što, naravno, nije prošlo bez reakcije. Najžešća je, očekivano, bila ona Pakistana, koji je upozorio da indijska nuklearna proba krši Sporazum o neširenju nuklearnog naoružanja iz 1968. (koji Indija nije potpisala), te remeti odnose na Indijskom potkontinentu. Negativno su reagovale Kina i SAD, čak i neke nesvrstane zemlje, a posebno je žestoka bila Kanada. Vlade Velike Britanije, Australije i Novog Zelanda, iako su izrazile zabrinutost, ipak nisu oštro osudile Indiju. Ono što je, međutim, bilo jedinstveno za sve, jesu kritički i ironični tonovi, koji su ukazivali na trošenje velikih sredstava za nuklearnu tehnologiju u uslovima ogromnog siromaštva indijskog društva.

Službeni Beograd je informaciju o indijskoj eksploziji dobio pre ostalih, budući da je tog 18. maja Ilija Topalovski, jugoslovenski ambasador u Nju Delhiju, bio hitno pozvan u indijsko Ministarstvo spoljnih poslova. Tamo mu je predočeno da su indijski naučnici izveli podzemnu atomsku eksploziju, pri čemu je posebno naglašeno da je reč o „isključivo miroljubivoj upotrebi atomske energije”. I mada je Jugoslavija kao lider Pokreta nesvrstanih bila jedna od prvih potpisnica Sporazuma o neširenju nuklearnog naoružanja, vest koju je Topalovski poslao iz Nju Delhija primljena je sa odobravanjem.

U studiji „Indijska nuklearna proba 1974. godine - ođeci u Jugoslaviji”, dr Dragomir Bondžić, naučni savetnik na Institutu za savremenu istoriju, ističe da je posebno važan deo reakcije vlasti u SFRJ na indijski nuklearni iskorak zapravo bilo očekivanje jačanja saradnje u oblasti nuklearne energije. Tako je zamenik saveznog sekretara Jakša Petrić 31. maja 1974. u razgovoru sa indijskim ambasadorom Menonom izrazio uverenje da će Indija „upravo zato što je ovaj veliki rezultat ostvarila kao nesvrstana zemlja, moći da i u ovoj oblasti sarađuje sa nesvrstanima i da im svoja naučna dostignuća stavi na raspolaganje“. U celu priču se uključio i sam predsednik Josip Broz Tito, poslavši Indiri Gandi poruku da Jugoslavija ima interes za saradnju sa Indijom i upoznavanje njenih iskustava u rešavanju „tehnoloških problema proizvodnje nuklearnog materijala“ i „tehničkih problema vezanih za organizaciju i način izvođenja miroljubivih nuklearnih proba“. Tito je čak na sebe preuzeo da se angažuje kod više zemalja u „odbrani prava Indije da koristi atomsku energiju u miroljubive  svrhe“

Nakon fijaska u Vinči (koji je na kraju završio i u Bjelogrlićevom filmu), dramatično je opao interes za nuklearna istraživanja; nije bilo kadrova, a tome valja dodati i pomenuto potpisivanje Sporazuma o neširenju nuklearnog naoružanja, te je sve to rezultiralo konačno gašenjem Savezne komisije za nuklearnu energiju 1971. godine. Međutim, Indija je ponovo uzburkala duhove, te je Tito, kako piše dr Bondžić, već u julu na sednici Predsedništva SFRJ saopštio da valja ponovo pokrenuti nuklearna istraživanja u mirnodopske svrhe, ali i ona koja za cilj imaju proizvodnju nuklearnog oružja.

Ondašnji direktor  zagrebačkog Instituta „Ruđer Bošković“ dr Ivo Šlaus, koji je nedugo zatim otišao u SAD, smatra da je ta priča o atomskoj bombi najverovatnije bila Titov „politički blef“. No, činjenica je da je, po Titovom naređenju, pod okriljem Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu, tim nuklearnih stručnjaka oktobra 1974. izradio elaborat „O razvoju nuklearne energije u Jugoslaviji“ pod nazivom „Zadatak Kozara“. U elaboratu su detaljno iznete mogućnosti i potrebe Jugoslavije za mirnodopskim korišćenjem nuklearne energije, ali i za proizvodnjom nuklearnog oružja; takođe, predstavljeno je  trenutno stanje i ukazano na značaj međunarodne saradnje za intenziviranje nuklearnih istraživanja.

U tom svetlu posebno su bili važni odnosi sa Indijom, pa je, navodi dr Bondžić, u Nju Delhiju u okviru zasedanja mešovitog komiteta za ekonomsku saradnju između Jugoslavije i Indije 12. februara 1975. sklopljen i sporazum dveju vlada o naučno-tehničkoj saradnji. Sporazumom je predviđana razmena naučnika, stipendista, informacija, dokumentacije, projekata...

Ipak, nisu ispunjena očekivanja jugoslovenske strane da se detaljnije razmotre mogućnosti saradnje u oblasti nuklearne energije. Jednostavno, Indira Gandi je bila veoma rezervisana i akcenat je stavljala na teškoće koje je Indija i dalje imala u vezi sa obezbeđivanjem razumevanja za svoju prvu nuklearnu eksploziju, pre svega kod razvijenih zemalja (Kanade, SAD, SSSR i Zapadne Nemačke). Prijateljstvo sa Jugoslavijom ona je više posmatrala kroz podršku i pomoć Beograda da se ta situacija prevaziđe, nego kroz razvoj nuklearne saradnje.

Tek, kako zaključuje dr Bondžić, jugoslovenska očekivanja od ove saradnje se nisu ispunila, posebno ona nerealna i preambiciozna – vojna. Jedini rezultati su bili ponovno formiranje centralne institucije zadužene za nuklearnu energiju, pokušaj  obnove materijalne i kadrovske osnove za istraživanja i formulisanje i pokretanje novog nuklearnog programa, koji je na kraju u civilnoj sferi i dao izvesne rezultate. Uostalom, te iste 1974. započela je gradnja nuklearke Krško, s tim da je ulogu projektanta dobila američka kompanija Gilbert Associates, dok je  glavni  izvođač i dobavljač opreme bila takođe američka firma Westinghouse.  Konačno, elektrana je ušla u probni rad 1981, a u komercijalni pogon dve godine kasnije. Indijce više niko nije pominjao.

Miroslav Stajić