Ivan Bosiljčić, glumac: U Rusiji mi nude drugačije uloge

Poznati glumac će te večeri kazivati stihove Sergeja Jesenjina, Konstantina Simonova, Bulata Okudžave, Šarla Bodlera, Milana Rakića i to uz pratnju muzike koja suptilnim tonovima parira snazi „poetske ostavštine“ svetski priznatih umetnika. Kako je rekao u intervjuu za Dnevnikov TV magazin, „Naše veče“ je gitarski akustični program, koji ima boju džipsi muzike, pomalo fada i sevdaha, te je, kao takav, uvek otvoren za drugačije uzlete.

 – Isto važi i za poeziju. Ima novih stihova, neke neizostavno moram da ponovim, iako ih govorim već godinama. U međuvremenu sam saznao zanimljive priče o tome kako je koji komad poezije nastao i to spontano izgovaram pred publikom. Najdragocenije je što je svaka izvedba potpuno autentična – kaže na početku razgovora za naš list glumac Ivan Bosiljčić.

Izjavili ste da je muzičko-poetsko veče koje organizujete zapravo prikaz ljubavi i života iz muškog aspekta. Kakvog Ivana publika upoznaje kroz ovo umetničko veče i koliko vas lično takav projekat ispunjava?

– Isto kao i prethodne autorske večeri, koje izvodim već više od deceniju, i ova je nastala iz moje potrebe da govorim poeziju domaćih i svetskih pesnika. Kao gimnazijalac sam se spremao za studije književnosti i svoju ljubav prema stvaralaštvu velikih pesnika tada sam gajio govoreći stihove na recitatorskim takmičenjima. I ne samo to. Zapravo sam među poezijom, koju sam otkrivao, pronalazio delove koji su do detalja opisivali moja unutrašnja stanja. Često bih pomislio: „Da sam pesnik, ovako bih zapisao svoja osećanja”. I taj princip prepoznavanja nečeg svoga u pesničkom ostao je do danas. Govorim samo poeziju u kojoj je pesnik umesto mene pred svetom ispovedio neku svoju tajnu.

U vremenu u kom trivijalni sadržaji privlače najveću pažnju javnosti uspevate iznova da okupite publiku i poklonite joj jedan potpuno drugačiji sadržaj, protkan poezijom, koja, čini se, opstaje i uvek ima publiku, uprkos svim trendovima i vremenima. Kako u tome uspevate?

– Svaki umetnik, kao i sve moje kolege i ja, imamo za obavezu da držimo kontratežu tim, kako ste rekli, trivijalnim sadržajima koji preplavljuju medije. Da li manjina ili većina voli umetnost ne mogu da znam, ali sam siguran da bi se ljudi koji tragaju za lepotom, a ne samo zabavom, osetili usamljeno i ostavljeno kada bi se umetnici povukli pred najezdom rijalitija i društvenih mreža npr. Bitno je da čuvamo taj balans i verujemo da će čak i te, koji se naslađuju lakim sadržajima, zainteresovati ovo što mi pružamo. Mogu lično da posvedočim da često u publici ispred sebe vidim ljude za koje bi većina rekla da nikad ne bi došli da slušaju poeziju. I to me ozari pođednako kao kad prepoznam poznata lica među ljubiteljima velikih pesnika.

Već dugo vas ne gledamo u domaćim serijama, po kojima ste u jednom trenutku bili veoma prepoznatljivi. Jeste li se prezasitili takvih projekata ili je došlo vreme u kojem možete da odbijate uloge koje vas ne izazivaju na novu transformaciju?

– Poslednjih godina pružile su mi se lepe šanse u ruskim filmskim krugovima, koje rado koristim. Nude mi se drugačije uloge od onih koje sam ovde igrao, a i veliki mi je izazov da radim sa ruskim kolegama. Verujem da će se sve to uskoro prikazati i kod nas i da će publika videti gde sam bio prethodnih nekoliko sezona. Mada, s obzirom na to koliko se repriziraju neke serije koje sam ovde snimao pre više od decenije, bojim se da se dragi gledaoci ne šokiraju kako sam to preko noći ostario deset godina (smeh).

Jeste li tokom te duže pauze uspeli da sagledate i analizirate srpsku kinematografiju i televizijske serije? Uspevamo li bar u trenutku najveće hiperprodukcije po kvalitetu da pariramo jakim produkcijama u Evropi i svetu?

– Nažalost, većinu sam propustio, ali mi je mnogo drago što su skoro sve kolege glumci uposleni pred kamerama. Imao sam utisak da je pre ovog novog talasa to bila privilegija malog kruga dramskih umetnika. Sada se ta razlika smanjila, što je vrlo korisno za međuljudske odnose u branši. Takođe, glumci imaju priliku da izaberu uloge po svojoj meri, da se nauživaju snimajući i da, na kraju krajeva, dostojno zarade. A iz kvantiteta snimljenog, mora izaći i kvalitet. Nadam se da ću uskoro imati više vremena da pogledam šta su moje kolege radile u prethodnom periodu.

S „Ranjenim orlom” osetili ste i ogromnu moć televizije, jer vam je uloga u toj seriji donela enormnu popularnost. Koliko vas je ona osvestila kao čoveka i čemu vas je naučila?

– To snimanje iz 2008. godine je priča za sebe na temu prijateljstva, ličnog i glumačkog rasta. Zanimljive su i promene koje su se u međuvremenu desile. Iako mi se ponekad činilo da je to što smo snimali papirnato i naivno, često sretnem ljude koji me oštro demantuju. Skoro sam govorio o tome, evo, ponoviću - u Kanadi kad smo gostovali sa predstavom sreo sam naš mladi bračni par koji su mi uzbuđeno rekli da su njihova deca progovorila srpski baš uz tu seriju, jer je to jedino prikladno što su mogli da im puste da gledaju. Sreo sam i ljude koji su bili u velikim ličnim nevoljama, kojima je jednostavnost te priče bila jedina mera televizijskog sadržaja, koja ih u tom trenutku nije ozleđivala. Pri takvim susretima u vodu padaju ambicije i samokritičnost, jer shvatate da postoje neki dometi vašeg rada, koje ne možete ni da pretpostavite, niti ste ih planirali...

Rekli ste nedavno da vam rebrendiranje u profesionalnom smislu u Srbiji tek predstoji. Šta biste, nakon bogatog iskustva koje ste stekli radeći na dva slična, a opet potpuno drugačija tržišta, voleli pred kamerama da ponudite domaćoj publici?

– Da, to je bio moj odgovor jednom biznis stručnjaku koji javne ličnosti definiše kao „brend”. Inače ne bih svoje kolege ili sebe nikad tako tumačio. Ali, i to je bila zanimljiva perspektiva. Uglavnom, promena je uvek potrebna, kako u poslu, tako i na planu ličnog razvoja. Trenutno sam u snimanju izuzetno zanimljivog arthaus filma „Senoviti Mediteran”, reditelja Ivana Jovića. Radili smo baš u Novom Sadu i zbog tog snimanja sam se letos privremeno bio preselio u Petrovaradin. Drugi deo snimanja odvijaće se u Grčkoj. Eto, na primer, to je nešto potpuno novo što ću pružiti publici.

U Rusiji ste dobili priliku za neki novi glumački početak. Koliko vam je on bio težak i da li je bio dovoljno uzbudljiv i kreativan da se razmašete u svojoj glumačkoj suštini?

– Verujte, svaki uloženi napor se isplatio. A bilo je iznenađujućih napora. Međutim, osećaj da visoko prevazilazite sebe je nezamenljiv, naročito u mojim godinama kada se već lagano ulazi u rutinu.

Naši glumci koji odu na zapad uglavnom imaju priliku da u stranim projektima igraju uloge ukalupljenih likova, najčešće negativaca. Da li je i u Rusiji takva situacija i koliko je teško izboriti se za priliku da igrate različite karaktere u tuđini?

– Ono što se meni nudilo od scenarija su bile najrazličitije priče, i žanrovski i po obimu, uglavnom vrlo dobro napisane. Birao sam uloge u skladu sa svojim trenutnim potrebama, ali i u skladu sa svojim kapacitetom. Čini mi se da je to velika sloboda za glumca, ne da igra jer mora, nego da ima priliku da izabere ono što je korisno za njega, ono što mu se baš dopada i što će mu biti na duhovnu korist.

U Rusiji ste donedavno snimali projekat za „Rusija 1” TV kanal o početku rata u Siriji. Kakva je priča u pitanju i koliko vam je bila inspirativna?

– Pre nekoliko nedelja sam na Kavkazu u Dagestanu završio snimanje novog  TV serijala „Ruska žena”. Radnja se dešava u Damasku 2015. godine, kada počinje da se razgoreva rat u Siriji, a priča prati borbu bračnog para kome teroristi kidnapuju sina. Uloga oca, kome nestaje dete mi je bila duboko potresna. Nakon nekoliko meseci priprema za ovaj projekat i izučavanja dokumentarnog materijala o tome kako terorističke grupe širom Evrope i sveta vrbuju mlade ljude, mogu samo da kažem da ne možemo ni pretpostaviti šta se zapravo dešava na Bliskom istoku. Ovo što mi gledamo na vestima je mali deo košmara, koji obični ljudi tamo prolaze.

Vladimir Bijelić