Istorija proizvodnje i obrade ukrasnog stakla u Vojvodini

Tačnije, kad se sve sabere, u nekoliko poslednjih stoleća imali smo u 19. veku jednog staklarskog velemajstora i dve-tri radionice za brušenje i graviranje stakla. Takođe i jednu pravu fabriku u 20. veku. Velemajstor je novosadski, a verovatno kasnije i bečki graver i umetnik Petar Bakalović, radionice su bile sigurno u Novom Sadu, Rumi i možda u Vršcu, dok je jedina fabrika koja je proizvodila staklo bila „Ukras” iz Alibunara.

U novosadskoj građanskoj sredini staklenina je već tokom 18. veka u masovnoj upotrebi, a imućniji građani nabavljaju i ono luksuznije izrade. Kad su od tridesetih godina 19. veka posete banjama i lečilištima postale svojevrsna moda, donose se odande obavezne suvenir-čaše, često raskošno ukrašene i skupocene izrade. Stvaraju se čitave male zbirke banjskih i ukrasnih čaša koje se izlažu u salonskim vitrinama. Postepeno se nabavljaju i skupi servisi, najčešće kvalitetni radovi čeških staklara, dok se prosečan građanin zadovoljava čašama skromnijeg dekora ali solidne izrade, koje na tržištu nude brojne male staklare iz donje Austrije, Slovenije, Hrvatske ili Mađarske. Od osamdesetih godina 19. veka donosi se i nabavlja staklenina iz Srbije u mnogo većem obimu nego što se do sada pretpostavljalo, posebno čaše i servisi ukrašeni srpskim grbovima ili temama iz nacionalne istorije.

U arhivskoj građi i dokumentima iz 18. i 19. veka, često se pominju staklari i staklena roba, ali veoma retko i obrada stakla. Sam grad Novi Sad, a takođe ni dalja okolina, nisu imali topionice stakla niti radionice za obradu, izuzev majstora-zanatlija za zastakljivanje prozora, dok su montažu vitraža na sakralnim objektima radili majstori sa strane. U trećoj deceniji 19. veka pominje se svega jedan brusač i graver stakla Petar Bakalović, a potonji hroničari grada hvale njegove radove koji su se nalazili u peštanskom Nemzeti muzeju (pehar s graviranim likovima Dositeja Obradovića, Jovana Rajića i Atanasija Stojkovića). Bez sumnje se radi o jednom članu poznate umetničke porodice Bakalović, ali njegova sposobnost nije, po svemu sudeći, naišla na razumevanje u novosadskoj sredini i on, najverovatnije, odlazi u Beč.

Austrija je na sve moguće načine sprečavala uvoz staklene robe iz drugih zemalja i sve do pred kraj 19. veka, moglo bi se reći, drži svetski monopol, naročito na robu široke potrošnje (ambalažno staklo, kuhinjsko posuđe, obično i luksuzno stono staklo, farmaceutsko staklo, bižuterija). Slavno englesko, belgijsko i venecijansko staklo vrlo je retko na tržištu.

Proizvodnje stakla i pravih topionica u Vojvodini, međutim, nije bilo iz više razloga. Konkurencija austrijskih, čeških i mađarskih manufaktura bila je ogromna, a s druge strane, ni prirodni resursi nisu omogućavali pokretanje ozbiljne i rentabilne proizvodnje. Energija je bila ključna prepreka pa i sirovine. U Vojvodini nema ni šuma, nu uglja, a ni pravog peska i kada se sve sabralo, proizvodnja, to jest topljenje stakla, nije se „primilo”.

Veoma je zanimljiva sudbina Petra Bakalovića. Za sada još nije potpuno istraženo, ali se s velikom verovatnoćom može konstatovati da je on, ili neko od njegovih potomaka, osnivač velike poznate bečke firme Bakalović (Bakalonjitz).

Za Petra Bakalovića se sigurno zna da je radio u Novom Sadu dvadesetih i tridesetih godina 19. veka, i da se potom odselio, najverovatnije u carsku prestonicu. S druge strane, bečka kompanija  „Bakalović” je osnovana 1845. godine, kada nikakvog traga o Petrovom radu u Novom Sadu nema. Takođe nema dostupnih podataka o tome da je u Beču, Austriji ili Češkoj početkom 19. veka postojala neka kompanija ili majstor s prezimenom Bakalović.

Treba podsetiti i na to da je kompanija „Bakalović” poznata širom sveta po svojim lusterima i rasvetnim telima. Jedan luster, koji je bio u novosadskom hotelu „Putnik”, danas se čuva u Muzeju grada Novog Sada. Međutim, kompanija „Bakalonjitz” najveću slavu je stekla početkom 20. veka, kada je bila neraskidivi deo čuvene bečke secesije. Naime, po njihovom zahtevu i naruybi i za njihove radnje staklo je peroizvodila čuvena češka manufaktura „Lec”, a dizajnirali genijalni umetnici poput Kolomana Mozera. 

S druge strane, bilo je nekoliko manjih takozvanih brusiona. Sigurno se zna da je staklo uvezeno iz Rumunije, Mađarske ili Češke brušeno i gravirano u Novom Sadu, Rumi i najverovatnije još u Vršcu, mada nije isključeno da su još neki vojvođanski gradovi imali manje radionice.

Jedina fabrika takozvanog stakla za svakodnevnu upotrebu u domovima, s manjom ili većom umetničkom pretenzijom u izradi i dizajnu, bila je „Ukras” iz Alibunara. Osnovana posle Drugog svetskog rata, a zatvorena posle privatizacije, u najboljim danima, oko 1970. godine, zapošljavala je gotovo 300 radnika, a čak je zabeleženo da je i izvozila staklo u Nemačku, a, verovali ili ne, i u Italiju.

Oprema za fabriku je stigla iz Mađarske u vidu ratne reparacije.

Na početku rada u Alibunaru su proizvodili ručno duvane servise za liker, vino i vodu, a kasnije dolazi do upotrebe mašina i proizvodnje presovanog stakla. Fabrika je uvela i poluatomatsku i automatsku proizvodnju, a asortiman je proširen i na vaze, pepeljare i druge predmete za domaćinstvo.

Dejan Urošević