Glumica Anja Mit: Na sceni se ničega ne bojim

U pitanju je dinamična i zabavna emisija u kojoj nam Anja zajedno sa svojim kolegama donosi zanimljive i kratke priloge o aktuelnostima iz raznih društvenih sfera, ali i magazinske priče sa poznatima, kao i nesvakidašnje teme o običnom čoveku. U intervjuu za Dnevnikov TV magazin Anja Mit pričala je o tom novom poslovnom poduhvatu, ali i svojim glumačkim zadacima i izazovima.

Koliko se i po čemu sve „Una, due, tre“ na UNA TV izdvaja u odnosu na ostale televizijske formate i da li je danas iz vašeg ugla teško privući pažnju gledalaca?

– Publiku jednostavno ne možete da prevarite. Ili prihvata to što radite ili ne. Zvuči surovo, ali je tako i ne plašim se te istine koja mi daje odgovornost, želju da svakodnevno radim na sebi. „Una, due, tre” ima svoju pozitivnu regionalnu energiju koja ulazi u domove publike i na opuštajući način informiše gledaoce o raznim aktuelnim temama.

Zabavni šou „Una, due, tre“ je već po samoj najavi izdvojen kao nešto što se ne uklapa u konvencionalne pristupe na televiziji. Koliko vam je to kao voditeljki ovog formata bilo izazovno, ali i primamljivo u samom startu?

– Sve što sam do sada radila sam prihvatala pod jednim, za mene najvažnijim uslovom, a to je da mogu da stanem iza projekta koji radim. Tako je bilo i kada smo pregovarali za emisiju „Una, due, tre” osećaj da ćemo uraditi i tek raditi dobre stvari me nije prevario.

Javnost, bar po komentarima na društvenim mrežama, ne prašta tako lako kada neka javna ličnost ima talenta za više različitih sfera. Vi ste se više puta dokazali i kao dobra glumica, pevačica, voditeljka, a pokazali ste da imate talenta i za ples. Jeste li zbog toga nekada na svojoj koži doživeli sujetu kolega ili neki drugačiji pristup u radu? 

– U inostranstvu kada neko peva, glumi, igra, svira, vodi šou je normalna pojava, a kod nas je izreka: „Mnogo hteo, mnogo započeo”. Nisam sebi dozvolila da prihvatim taj mentalitet već verujem u svoju priču i svoj put. Na tom putu ima sujete, neiskrenosti, ponekog trnja koji sam naučila da preskočim i ne dozolim da me ubode. Intuicijom osetim namere i neiskrene komentare i jednostavno ne trošim vreme na pravdanja i objašnjenja. Ako neko ima vremena da režira i raspisuje tuđe živote onda mu je vrlo interesantno u svom pa ga puštam da u istom uživa.

U poslednje vreme vraćaju nam se televizijske emisije čiji su autori i voditelji poznate ličnosti. Da li biste i vi voleli da osmislite svoj televizijski šou i šta biste tada voleli da ponudite gledaocima?

– Da, volela bih da imam svoj televizijski šou gde bih sa publikom nesebično delila sve što volim - da pevam, igram, pričam o temama koje će ljude nasmejati, zamisliti, da sletim sa plafona (smeh) i tako dalje... Scena je moje mesto gde se ničega ne bojim. Šou će doći, ako bude trebalo, verujem da se stvari dešavaju onako kako je najbolje za nas.

Da li je za vas voditeljstvo drugačiji izazov od glume i koristite li uopšte za potrebe emisije mehanizme iz svog primarnog zanimanja da „šarmirate“ javnost pred kamerama ili morate da pronalazite neke nove pokretače za takav medijski nastup?

– Opet ću ponoviti da publiku ne možete da prevarite, ona nepogrešivo oseti ako ste neiskreni, neubedljivi, nezanimljivi. I u glumi i u voditeljstvu treba biti ne privatan nego prirodan. Linija između je tanka, ali prirodnost u onome što radite i dok u tome uživate su za mene znak da je nešto dobro.

U seriji „Kolo sreće“ dobili ste priliku da se u velikom broju epizoda okušate kroz dramsku ulogu, igrajući lik doktorke Lene. Koliko vam je ovo iskustvo pomoglo u glumi, posebno imajući u vidu da rad na telenoveli zahteva i posebnu disciplinu, kako to glumci vole da ističu?

– Raduje me što je doktorka Lena u moju karijeru donela dramsku ulogu. Njen lik je sjajno napisan i vrlo je izazovno bilo igrati ga. Do kraja sezone videćete mnogo neočekivanih zapleta, a da li će Lena uspeti da ih rasplete ili da se sama uplete u zamku ostaje u tajnosti do kraja.

Gorica Popović je jednom prilikom istakla da sve što preko serija ulazi u domove mora da liči na ljude. Da li je i serija „Kolo sreće“ takva i mislite li da je u tome tajna njene popularnosti?

– Danas, u moru serija je jako teško izdvojiti se, ostati gledan, privući pažnju. Serija „Kolo sreće” ima više linija u priči, a opet su svi povezani. Voli je i mlađa i starija publika i niko ne može da pretpostavi šta će biti na kraju. U mom okruženju još niko nije pogodio tačan rasplet cele priče.

Osim u ovoj seriji, beli mantil obukli ste i u „Urgentnom centru“. Da li kostim može, iz vašeg iskustva, da pomogne pri stvaranju nekog lika i u čijim biste to cipelama voleli da se nađete u nekim narednim projektima?

– Kostim, šminka i frizura su jako važni za stvaranje lika. Uz svaki postupak, koji glumački morate da opravdate, morate i da se osećate udobno u mantilu lika koji igrate. Kostimografi i scenski maskeri su naši vojnici i bez njih ne bi mogli. A u čije ću cipele uskočiti ćemo videti. Priželjkujem da i dalje mogu da stanem iza onoga što sam uradila

Izjavili ste da vam se nekada dopada to što ste snimili, a da nekada gađate televizor jer niste zadovoljni time kako ste nešto snimili. Gde povlačite granicu u samokritičnosti i koliko je danas u trci za uspehom teško izboriti se sa egom?

– Nikada se nisam trkala da uspem. Stvari su dolazile same, uz moje želje i rad na sebi sam ostvarivala poslove o kojima sam maštala. Više se trkam kako ću sve da postignem pa sebi zapišem nekada u podsetnik da jedem jer zaboravim. Samokritična jesam, ali znam i volim da pohvalim sebe jer niko nije savršen i ne može sve da bude sjajno što ste uradili. Balans u svemu pa i u samokritičnosti.

Prošle godine pojedini mediji su od informacije da patite od insulinske rezistencije napravili opštu pometnju i predstavili to kao vašu borbu za život. Smeta li vam to što nekada takve vesti često u medijima, a ne i kod publike, budu predmet većeg interesovanja nego vaš posao?  

– Oglasila sam se na tu temu čim sam videla nebulozne naslove zarad nekog klika na portalu. Suludo je da se pravdam da mi takvi naslovi ne trebaju, da ima toliko stvari o kojima želim da pričam i da nije umesno pisati tako nešto, ali ljudi sve sami o sebi kažu pa tako i autori tih tekstova. 

Koji filmovi, serije ili predstave su ostavili dubok trag na vas kao umetnicu?

– Ima ih zaista mnogo i ne mogu da izdvojim. Volim pozorište od svoje treće godine, filmove, serije takođe. Sve što ste upili gledajući ostavlja neki trag i to je miks svega zajedno.

Vladimir Bijelić