Glumac Petar Strugar: Talenat je krhka tvorevina

U toj priči pratimo mladog fudbalera Denisa Markovića, problematičnog temperamenta koji od detinjstva zbog svog talenta postaje meta različitih interesa. Film otvara vrata iza kojih se krije naličje fudbala - novac, moć, trgovina uticajem, kriminal i sve ono što je daleko od očiju javnosti. Iza svega se zapravo krije priča o modernom ropstvu koje se ogleda u odnosu između fudbalera i klubova, roditelja, ali i menadžera. Jednog od menadžera u filmu igra glumac Petar Strugar, koji je otelotvorio lik Džonija, opasnog momka, koji zbog svoje moći odlučuje o sudbini talentovanog fudbalera. Kako je rekao u intervjuu za Dnevnikov TV magazin, film „Zlatni dečko” dobro prikazuje društvo u kojem živimo.

– Mislim da ova priča može da se primeni gde god je prisutan talenat i njegova eksploatacija. Tu i jeste veličina ovog filma i upravo u tome leži snaga ovoga što smo uradili – istakao je na početku razgovora za naš list glumac Petar Strugar.

Da li je po vašem mišljenju talenat zaista meta na čelu svakog čoveka, što ovaj film ispituje od početka do kraja?

– Generalno, mi živimo u društvu i u takvoj situaciji u kojoj je sve na prodaju, a posebno taj talenat, koji je sam po sebi krhka tvorevina, retka i posebna. I onda kada nađete tako nešto retko i posebno pa bili to minerali, rude i gvožđa razna, zlato ili nešto slično, to znači da je to retko. Čim je retko to znači da je vredno, a čim je vredno znači da privlači na sebe razne interese.

Kako su vas dočekale te „krupne ribe“ u svetu glume?

– Ne znam, ja sam dosta osoben i uvek sam se trudio da budem svoj. Tako da sam sve vreme od kako sam se pojavio terao neku svoju priču.

Nakon romantičnog prikaza sveta fudbala koju smo videli u filmu „Montevideo, Bog te video“ ovde imamo priliku da zavirimo u mračniju stranu tog sporta. Jesu li u ovom filmu svi surovi i zaista mračni ili ima junaka koji boje ovu priču drugim nijansama?

– U filmu „Zlatni dečko“ zapravo nema potpuno dobrih i potpuno loših likova, o tome je i reditelj Ognjen Janković pričao. Svi likovi ovde su životni i zapravo onakvi kakvi smo svi mi. Niko od nas nije pretplaćen na određene osobine i određena osećanja koja dalje vode do nekih postupaka koji su dobri ili loši. Reagujemo na to iz kakvog miljea dolazimo iz kog obrazovanja i svega što nas je formiralo kao ličnost. Takvi su i ovi likovu u filmu „Zlatni dečko“ - ljudski su i šareni. Obojeni su raznim nijansama i bojama životnim.

Kakvi ste vi privatno sa fudbalom i pratite li taj sport?

– Ne igram fudbal, a ni ne pratim ga. Ne bavim se time, ja volim konje. Čim ne trenirate fudbal dolazite u opasnost da se povredite, a to nije dobro ni za posao ni za zdravlje.

Da li je sport danas više od igre?

– Sport danas je definitivno više od igre.

A konji?

– Konji su u mom slučaju život!

Instruktori jahanja često pri upoznavanju sa konjima ističu da ove životinje projektuju naša osećanja i emocije. Sećate li se kakav je bio vaš prvi susret sa konjima?

– Da, oni apsolutno reaguju spram emocija jahača. Ja imam tu crtu, možda ne tako zdravu za čoveka, da se ne bojim previše stvari (smeh). I onda zaista nisam imao problem sa strahom kada sam se prvi put susreo sa konjima, nisam imao tu vrstu barijere. To je u dosta slučajeva rezultiralo nekim povredama, a sa druge strane malo me pratila i sreća pa nisam prošao baš tragično prošao (smeh). Stoga nisu ni konji registrovali neke strahove i zbog toga nisam imao problema.

Odskok u svet putem interneta

Da se vratimo na film. Sa kakvim emocijama ste radili na projektu koji je zahvaljujući „Beta filmu“ dobio uslove i ima predispozicije da uspe u svetu jer će se distribuirati u više od 160 zemalja sveta?

– To je generalno dobro za sve nas. Za celu našu branšu. Za naš film i kinematografiju generalno. To je definitivno neki trend koji je već postavljen u svetu odavno sa ovim internet platformama kao što su „Netfliks“ i „HBO“ i druge. Ima ih toliko danas, a to je dobro, jer kultura se razmenjuje, a razmenjuju se i ta neka intelektualna dobra. Onda i naši projekti imaju bolju prođu i mogućnost da putuju van granica.

Je l' se vraćate vašem scenariju koji ste započeli pre koju godinu i možete li nam otkriti o čemu pišete?

– Vraćam se! Trenutno ga sređujem, tako da, Bože zdravlja, uskoro ću da zaokružim tu moju priču (smeh). Ne bih da otkrivam ništa o tom scenariju, a ni to koja je njegova tema. O čemu ćemo onda pričati drugi put? (smeh).

Nismo vas dugo gledali u filmu, a ni na serijama koje se mnogo snimaju u poslednje vreme. Zbog čega?

– Ne znam (smeh). Trebalo je snimam nekoliko serija koje su prebačene zbog korone na ovu godinu pa čekam da vidim šta će da se desi. Bilo je tu nekih ponuda, a i raznih pomeranja. Ove godine me takođe čeka nekoliko novih projekata. Sad je sve stvar pandemije i uslova snimanja i onda računaju ljudi da li je bolje da se krene sa snimanjem pa da ga prekidamo ili da ga pomerimo i sačekamo trenutak da snimamo k'o ljudi. To je sad sve organizacija.

Trenutno u Narodnom pozorištu u Beogradu posle dugo vremena pripremate predstavu „Godine vrana“, koja se radi nesvakidašnje - sa duplom postavkom. Koliko je za vas kao glumca zanimljivo da radite na takvom projektu?

– To jeste zanimljivo. Tek sad ulazimo u prostor predstave i dalje se to dešava. Postavljaće se još nekih mesec i po dana sigurno pa ću tek naknadno moći da komentarišem.

Vladimir Bijelić