Ekskluzivno: Rodžer Alam u seriji "Mladi inspektor Mors" na Epik drami

Oni odgonetaju misteriozne slučajeve i ubistva u mirnom britanskom gradiću Oksford. Koliko god sami slučajevi bili ti koji iz sezone u sezonu kroje mapu popularnosti ove serije, toliko je za istu zadužen i pecifičan odnos dva glavna junaka.

Mladog inspektora Morsa kog tumači britanski glumac Šon Evans i njegovog pomoćnika inspektora Freda Trzdeja, čiji nam je lik u slavnom trileru dočarao velikan britanskog glumišta Rodžer Alam, a koji u ekskluzivnom intervjuu za Dnevnikov TV magazin otkriva sve o novoj sezoni, ali i to koji ga strah progoni  od početka ove serije.

- „Mladi inspektor Mors” je tako specifično napisan da bi finale svakog ciklusa moglo da se doživi kao kraj serije. I nebrojano puta sam, čitajući scenario, pre nego što bismo počeli sa snimanjem, pomislio: „U redu, to je to. Ovog puta stvarno neće biti nastavka”. I onda bi usledilo još veće iznenađenje jer bi se Mors i moj junak na kraju, ipak, nekako iz svega izvukli. Pogotovo je moj Fred stavljen pred takve izazove koje bi zaista preživeo malo ko. Zamislite, imao je metak u plućima, koji je u bilo kom trenutku mogao da krene u šetnju organizmom. Tada sam bio ubeđen da sigurno neću preživeti, ali život je čudo – poručuje Alam na početku razgovora za TV magazin dodajući da mu je u svom tom strahovanju od kobnog ishoda za njegovog junaka, u stvari bilo najteže da se pomiri sa idejom da će napustiti seriju na kojoj je toliko voleo da radi.

Šta smatrate glavnim obeležjem lika kog tumačite u seriji? Fred je veoma mračan. Iskreno, ne bismo voleli da ga sretnemo na ulici u kasnim večernjim satima.

- Ima tu neke istine (smeh). Freda su skrojile okolnosti u kojima je odrastao. Najveći uticaj na njega i na taj mrak kojim odiše, a koji ste pomenuli ima činjenica da je učestvovao u Drugom svetskom ratu i da Nemcima još nije oprostio za grozote koje su tada priredili svetu. To je nešto što ga je odredilo kao ličnost i što ga progoni i godinama nakon završetka rata. S obzirom na to da je radnja serije smeštena svega dve decenije posle rata, sasvim je razumljivo da su za njega te rane još prilično sveže. Ali čini mi se da Britanci inače gaje pomalo taj kult netrpeljivosti prema nacističkim zlodelima. Ako pogledate, sada smo bliži obeležavanju stogodišnjici od početka Drugog svetskog rata nego što smo njegovom početku, a u Velikoj Britaniji su i dalje teme vezane za ovaj rat veoma žive i privlačne Britancima. Serije i filmovi o tom periodu su izuzetno gledani, knjige o toj tematici uvek najčitanije. Kao da Britanci Nemcima još nisu oprostili za Drugi svetski rat.

Da li ste se ugledali, možda, na nekoga iz vašeg okruženja dok ste stvarali lik Freda Trzdeja?

- Često me pitaju da li sam inspiraciju tražio u liku mog oca. U njemu nisam, ali istina je da jesam u nekim starijim članovima moje porodice. Kada sam stvarao Freda u mojoj mašti, pre nego što smo ga ugledali na malom ekranu razmišljao sam o tome da su moj otac i njegov brat rođeni otprilike u isto vreme kada i Fred. Malo posle Prvog svetskog rata. Svet je bio u haosu, živeti bez novca, skupljajući sitnice i spajajući jedva kraj sa krajem kako bi se dočekao naredni dan bio je već način života. Ono što mi je bilo fascinantno jeste to da sam na fotografijama mog oca iz tog perioda zapazio da su muškarci uvek imali šešir i lulu. To mi je bilo veoma zanimljivo, i to je ono što sam pozajmio za mog Freda. Dakle, mogli ste da gladujete danima, ali dostojanstvo se moralo prikazati po svaku cenu. Za šešir i lulu se uvek morao naći novac. To mnogo govori o mentalnom sklopu ljudi tog vremena. Čini mi se da je danas sit stomak postao važniji od principa.

Jeste li inače pušač? Da li ste zaista morali da pušite lulu ili je više bila tu kao rekvizit?

- Da, to je užasno. Pokušao sam jednom da povučem dim, tek da bih i na taj način doživeo Freda, ali to je bilo tako strašno iskustvo od kog me i danas podilazi jeza kad se setim. Pušio sam nekada davno, ali pre snimanja te scene već su prošle decenije otkako sam poslednji put u pluća uvukao dim duvana. Problem je u tome što sam tu jednu scenu snimao dva sata. Tako da sam bio prinuđen da dva sata pušim lulu. Posle toga više nikada nisam poželeo ni da vidim, a kamoli zapalim cigaru.

Kako vam se dopalo to malo putovanje kroz vreme, u Oksford 60-ih godina prošlog veka? Da li ste uspeli da doživite Britaniju iz tog perioda?

- Dok smo bili na setu, da. Oksford je zaista divan grad, i žao mi je što ga nisam ranije posećivao, budući da u njemu pre početka rada na ovoj seriji nikada nisam ni bio. Na njegovim ulicama osetite pravu viktorijansku Britaniju. Nažalost, danas je to veliki turistički centar i od hiljada ljudi sada je gotovo nemoguće tokom dana osetiti duh tog vremena. To je moguće samo u kasnim večernjim satima, ili dok ste poput nas, bili na setu, pa su neki kvartovi bili zatvoreni za kretanje ljudi zbog snimanja. Tada si zaista mogao da uživaš u najlepšem licu Velike Britanije iz tog vremena. Žao mi je što nismo malo više vremena proveli u gradu. Veći deo serije fokusiran je na rad u studiju.  

N. Dražović