Dragana Katić, voditeljka emisije "Nikad nije kasno"

Poznato TV lice u intervjuu za naš list ističe da se prilično raduje novoj sezoni emisije, te da je uvek volela nove početke, kao i da su joj nove sezone iznova uvek lep profesionalni izazov.

– Prilično sam srećna, jer sam zdrava, živa i još uvek mogu da radim i da se radujem. U januaru uvek pričam da sam umorna, ali još uvek nisam (smeh). Tek smo krenuli i to žestoko! Ovo je emisija koja donosi potpuno nova poznanstva, ljude, životne priče, vokale. Sve to doživljavam kao da emisiju radim prvi put, a sve što je početak svi mi volimo.

Glumci neretko ističu da sve što preko serija ulazi u domove mora da liči na ljude. Da li mislite da bi isto trebalo da bude i sa televizijskim emisijama i da li je ovaj šou upravo takav?

– Upravo je tako i mislim da tajna uspeha ovog šou programa leži u tome što je životan. Ovo je zaista jedna prava misija i televizijska i životna, jer nema dublova, nema scenarija. Ovde na sceni se zaista događa život koji ljudi vide. Reakcije učesnika su spontane, oni nisu profesionalci, malo se i uplaše veličine studija, svih tih reflektora, ekipe, ali se vremenom opuste i bude im lepo. Uvek kažem da se emisija „Nikad nije kasno“ ne montira mnogo jer smo je izmontirali već na samoj sceni. I bilo bi ružno montirati i praviti nešto od nekoga jer zamisao ove emisije jeste da kandidati kroz pesmu kažu ko su i šta su. Mi smo kao ekipa potpuno spremni da tako funkcionišemo i to smo naučili od samog početka. Tako i dobijemo tu prirodnost i spontanost.

Kada bi neko vama sada, kao kandidatima za pevanje, dao šansu za novi početak, za neku neispunjenu želju na šta biste je potrošili? Za šta nije kasno u vašem slučaju?

– Nije kasno da krenem još nešto da radim, da se još nečim bavim. U poslednje 24 godine bila sam usmerena ka deci, njihovim školama, tome da sve završe, da sve bude okej. Sad su oni postali svoji ljudi i imaju svoja htenja, oformljeni su kao ličnosti. Mislim da je ovo početak nekog mog drugog života u kom sam manje usmerena na to da li su oni jeli, pili, završili domaće zadatke, dali ispite kao i na to da finansijski sve to ispratim i da budem zdrava i budem uz njih. Sada je sve to laganije, pa ulazim u fazu života u kojoj nije kasno da putujem malo više, to mi je prva želja, kao i da se više družim sa prijateljima i onima sa kojima nisam svih ovih godina stizala, što zbog posla, što zbog privatnih obaveza. Nije kasno da se malo opustim, da budem malo lenja žena (smeh), da malo drugačije organizujem život i sebi budem posvećena više.

Kroz život ste išli sami sa svoje dvoje dece i karijerom koju ste čvrsto držali samo u svojim rukama. Kako ste uspeli da sve to postignete, a pritom opstanete i da imate sredstva za sve u životu? 

– Ne znam pravo da vam kažem. Bilo nam je turbulentno, izazovno i teško, ali nedostajalo mi je opuštenosti, a sada imam utisak da mogu da uđem u tu fazu. Počinjem da se navikavam, učim da ne budem u grču. Da je bilo lako - nije. Uvek bi se potrefilo da dva dana ne radim, a da trećeg, kada snimam, deca imaju nešto što treba da se ispoštuje ili se dešavalo da se jedan od njih dvojice razboli, da treba da ide kod lekara ili da ga negde vozim, pa onda kombinujem kako ću i šta ću. Nije bilo jednostavno! Moj otac je preminuo kada su oni imali pet godina, ali moja majka, dok je bila živa, mi je, eto, bar taj kućni deo olakšavala. Sve druge izazove, koji su bili u vezi sa njihovim odrastanjem, sam, potpuno logično, vrlo burno i lično doživljavala. Bilo je mnogo neprospavanih noći jer su mi poverili neke stvari zbog kojih sam se lomila i razmišljala o tome kako će oni izaći iz toga nepovređeni, jači, a da to na njih ne ostavi neke velike posledice. Tu mislim na sve ono što se njima lično dešavalo, ali i na sve ono što se nama troma tokom njihovog odrastanja dešavalo. Nema tu recepta, nego ideš po principu da hoćeš, a ja sam uvek htela mnogo i uvek sam sebi postavljala neke lestvice jako visoko. Uvek sam gledala da to ne bude neki standard jer se u standard nikada nisam uklapala. Ni moje životne odluke nikada nisu bile standardne, ni opšteprihvaćene, nego su nailazile na komentare, da ne kažem osude.

Jedno ste od retkih TV lica koje traje više od tri decenije, koje je zadržalo svoju profesionalnost, stav i način obraćanja. Koliko je teško ostati svoj u moru zabavnih sadržaja, ali i u vremenu u kom se Tiktokeri nameću kao novi voditelji?

– Slagala bih vas kada bih rekla da u nekim trenucima nisam pomislila da možda nešto treba da promenim kod sebe u nekom svom televizijskom izražaju. Međutim, vrlo brzo bih se uvek vratila na svoj kolosek i rekla sebi da treba da težim životu koji je pun istine. Kada bih pokušala da budem nešto drugačija to ne bih bila ja. Bila bih smešna i ne bih bila istinita. Tako da sam rekla da ću ostati to što jesam. Ko me bude ovakvu hteo ja ću raditi, ako ne - pokušaću nešto drugo, promeniću zanimanje, nečim drugim ću se baviti. Ja zaista ne umem da radim drugačije. Nekima to prija, nekima ne. Nemam sredinu, a to je najvažnije, imam one koji me vole i one koji me ne vole, a ja sam sebi ostala okej i dan-danas. Naučila sam da moraš da analiziraš svoj rad uvek, to i jeste rad na sebi jer onda uočiš neku svoju grešku i promeniš je. Ja nekad, iako u tome iskreno rečeno ne uživam, pogledam ono što sam radila da vidim šta mene to iritira, šta se meni ne dopada u mom radu i da zamislim da sam ja neka osoba koja gleda mene. Postoje trendovi koji zaslužuju koji treba da se prate, a postoje i oni koji meni lično ne stoje. Ne kažem da su loši, ali meni ne leže. 

Prošli put kada smo razgovarali pričali ste o tome da biste voleli da se vratite svojim počecima i radite emisiju u nekoj formi nedeljnog popodneva. Jeste li se pomakli od te želje i preduzeli neke korake po pitanju ostvarivanja te želje?

– Jesam, nije u pitanju nedeljno popodne nego neki potpuno neki drugačiji format emisije. Jesam razmišljala i imam u glavi kako bi to trebalo da izgleda, nisam sama u tome. Ne bih ništa govorila sada o tome ni sa kim ni kako, ali postoji osmišlljen format u mojoj glavi kojem bih u budućnosti htela da se posvetim, e sad, sve zavisi od angažovanja u emisiji „Nikad nije kasno”, koliko će on trajati, kako će ići i kojim putem. Ali, sad mogu zaista da kažem da imam nešto za šta mogu da se uhvatim i to vrlo konkretno. Ne liči na nedeljno popodne, ali liči na mene.

Pričali ste u jednom intervjuu da su vam na početku svašta govorili te istakli da vam je jedan taksista bez stida rekao: „Znam ja sve vas sa televizije, vi ste sve jeftine”. Da li se i koliko menjao odnos prema ženama sa televizije u Srbiji tokom vaše karijere?

– Da, doslovce mi je rekao direktno da smo sve kurve, a zamislite to je bilo pre 30-ak godina. Promenio se malo odnos, ali u određenim krugovima i ne onoliko koliko određene žene zaslužuju i kako treba da bude tretirano pre svega njihovo znanje, profesionalnost, način obraćanja gledalištu i njihova pripremljenost. Mislim da još uvek nisu dovoljno cenjene, da ih još uvek posmatraju ljudi kroz to da li su nečije, ko ih je tu doveo, postavio i ostavio i da li su obučene ovako ili onako. Kažu i: „Aha, ostarila je” ili: „Aha, vidi sada je radila nešto sa licem, operisala se, izbotoksirala se” itd. Mislim da su žene počele više da se cene, ali da još uvek postoji jedan veliki deo konzervativne Srbije koji misli da žene ne treba u ovolikoj meri da budu zastupljene. Zapravo, nije važno da li si muškarac ili žena, nego da li dobro radiš posao ili ne. Među mladima, čini mi se, dolazi do nekog pomaka, ali mislim da odnos prema tome da li žena radi i obavlja neki posao zavisi od obrazovanja jednog čoveka koji kvalifikuje tu ženu na određeni način. Mislim da je obrazovanje osnov, kao i kućno vaspitanje. Ukoliko čujete npr. oca da kaže da je neko zanimanje muško ili žensko ili da npr. sinu kaže da neće biti slikar jer treba da šutira loptu zato što je muško, a sestra da treba da uzme četkice i da slika i svira klavir jer je žensko, to već velikim delom iz kuće ide.

Još uvek u medijima imamo i taj narativ prema ženama u određenim godinama u kojem se uvek ističu godine. Tako i uz vaše ime uvek stoji kako jako lepo izgledate, iako ste napunili 50 i kusur godina. Koliko takvi tekstovi stvaraju pritisak na jednu ženu? 

– Da, to svi spominju. Nikome ko stari i ko postaje većinski vlasnik svog života, a pritom je odrastao, to nije jednostavno. Onaj ko mene hoće da uvredi napiše ili iskomentariše: „Šta ova baba hoće” ili „Šta je ona sad ovo obukla, šta ona izigrava devojku, baba je, babetina izoperisana ili babetina”. Ja nemam to zvanje baba, jer još uvek nemam unuke, ali me uvek komentarišu uz taj epitet. Ne mogu reći da me to, u nekom trenutku kao čoveka, ne dotakne. A dotakne te u smislu da se bližiš nekom kraju, što je potpuno logično. Mislim da ljudi treba da ističu koliko imaju godina, to je sasvim u redu. Posebno ako se baviš javnim poslom, a čak je i privatno je glupo ne pričati o godinama, kriti ih. Taj odnos javnosti prema godinama je isti kao i prema ženama koje rade određene poslove, a muškarci smatraju da oni nisu za njih.

Vladimir Bijelić