Ciganska je tuga pregolema: Familići s pesmom stigli u Jasenovac

Vremenom se povećavala, a neki njeni članovi ipak su potražili bolji život u okolnim naseljima i gradovima. U porodici se rodili toliko talentovanih muzičara dovoljno za čitav jedan simfonijski orkestar, ali su oni formirali šest tamburaških orkestara. Svakodnevno se iz njihovih kuća čula pesma, jer je valjalo stalno dopunjavati repertoar. Da ih konkurencija ne pretekne.

Fimilić su bili toliko cenjeni u Habzburškoj carevini, ali i kraljevini Karađorđevića, da su njihove bande tokom cele godine nastupale uz leptir mašne i paradna odela, po prestižnim restoranima i hotelima i duž Jadranske obale, jer gde god da stignu, garantovan je bio dobar štimung.

Kada se nakon kratkog aprilskog rata 1941. država raspala, u podeli dobrog dela plena Srem je pripao Anti Paveliću. Na početku okupacije, važila je i života imitacija. Kafane su ponovo otvorene, a apolitični su se Familići čudili što su im vlasti NDH naredile da se moraju vratiti u svoj domicilni Molovin.

Ubrzo su u selo stigli leci sa obaveštenjem da je Jevrejima, Srbima, Ciganima i psima zabranjeno kretanje noću. Ko zna ko je dovoljno monstruozan, a uz to i zaludan, nameravao da stavi pod kontrolu čak i nadrndane sremske kere, koje i dalju špartaju po svojim i tuđim dvorištima, a tek noću! U proleće 1942. naređeno je da se svi Romi iz šidske opštine moraju sabrati u Molovin.

Smešteni su na golu ledinu, ograđenu bodljikavom žicom, gde su već pomireni čekali svoju sudbinu. Dokone ustaše, da zabave i svoje oficire, svako malo repetirali su puške na zatočene žene i nejaku decu. A onda su sredinom jula, zajedno sa lokalnim sunarodnicima, peške krenuli na marš dug 14 kilometara prema Šidu.

Kada su premoreni i po žestokoj letnjoj žegi najzad stigli do grada, kao da im je neko naredio, ođednom su zasvirali svi orkestri, pedesetak ljudi bar: "Ciganska je tuga pregolema, niko ne zna šta se Cigi sprema". Zajecale su violine i tambure raznih vrsta, ali čudili su se Romi iz Molovina što nikoga od Šiđana nema na ulici. Sve kapije zamandaljene, prozori spuštenih šalukatri i grobna tišina. Međutim, ođednom sve se to otvorilo i izađoše na ulice prkosni Sremci, počeše da psuju ustaše, što ne puste te poštene ljude kući, već ih tako bezdušno muče. Morali su, ipak, da se povuku, jer su na njih potegnute puške i začula se paljba. Romi su nastavili sa pesmama, a naročito je potresno bilo kad je jedan starac zalelekao "Ide Mungo gde mu mesto nije".

Mali deo Familića uspeo je da pobegne pre deportacije, u ilegali su i u stalnom strahu živeli po Srbiji tokom okupacije, ali 1945. u oslobođeni Molovin i svoje kuće nisu se želeli vratiti. Josif je, potom, godinama svirao u Narodnom orkestru Radio Beograda, pa Sarajeva i Titograda, da bi karijeru, pod starost, završio u Novom Sadu.

Retko je dolazio u zavičaj, za njega prepun samo tužnih uspomena, gde se morao sresti jedino sa komšijama. Od srodnika više nikoga nema. Umro je 1978, a njegova dva sina Marko i Stevo, tri decenije potom. Boško je u Austriji, ali ne svira, pa je muzičarska dinastija definitivno ostala bez naslednika.

Kolona iz Molovina nastavila je glavnom ulicom prema železničkoj stanici, gde su potrpali Familiće i sve ostale koji su bili s njima u prljave stočne vagone. Krenuli su u zloglasni Jasenovački logor, "manufakturu smrti", odakle se niko nije vratio.

Od zaborava ih čuva jedino sećanje komšija i mramorna spomen-ploča na zidu molovinskog Doma kulture sa uklesanim imenima 89 Familića, devetoro Pavlovića, te po dvoje iz porodica Nikolić i Jovanović.

Samo mesec dana kasnije, u konc logor su odvedeni meštani Mojsijeve vere iz čitavog atara, a krajem avgusta i mnogobrojni Srbi iz okolnih sela. Retko ko je preživeo ustašku verziju pakla.

Dragoljub Savičin