Branka Katić, glumica: Potragom za lepim činimo život boljim

U tom filmu Branka igra suprugu profesora klavira koji razvija prijateljski odnos sa psom lutalicom i usput pokušava da otkrije misteriozni nestanak svog kuma. Na početku razgovora za Dnevnikov TV magazin glumica otkriva da li je danas teško biti dobar čovek, na šta i ovaj film, između ostalog, pokušava da da odgovor.

– Mi smo svi i dobri i loši po prirodi ljudskoj, ali pametno ljudsko biće ima izbor svakoga dana. Čovek stvarno može da napravi razliku u porodici, društvu u kojem živi, da izabere kakav čovek želi da bude. Svi imamo, naravno, neke loše porive i osećanja u odnosu na druge, koji možda nekada nisu najispravniji, ali, ako se vratimo nekim starim vrednostima i ako poštujemo i saslušamo jedni druge, ako shvatimo da smo svi različiti, onda ćemo shvatiti i da imamo pravo na različito mišljenje, drugačiji ukus. Čini mi se da su ovde svi toliko ostrašćeni, da ako nisi sa nekim, odmah znači da si protiv njih. Niko nikoga ne sluša, svi pričaju jedni preko drugih. Postali smo užasno nevaspitani jedni prema drugima i to nikome ne može da prija. Mislim da je svako ko oseća neku mržnju, zapravo nesrećan čovek.

Jedan od likova u filmu „Nije loše biti čovek“ kaže: „Ja sam dobar čovek, ali dobrota ima svoje granice“. Slažete li se sa tom konstatacijom?

– Ja sam, čini mi se, dok sam još studirala u Novom Sadu, izvukla iz kineskog kolačića malu poruku na kojoj piše: „Najveća vrlina se postiže grljenjem svih stvari“. I mislim da ako izabereš da tražiš samo lepo u svakom danu, u nebu, drvetu, cvetu, detetu koje se smeje, u nekoj ljudskoj razmeni, onda ti svoj život praviš lepšim. Život je težak, nije nikome lako. Mi smo natrpani u ovim gradovima, otkinuti od prirode. Sad još imamo i telefone i svi smo u nekoj virtuelnoj povezanosti sa svetom, pa mislim da nam dosta stvari otežava put do neke lične sreće. Ne mislim ni da je sreća neko permanentno stanje, niti da je dobrota permanentnost, nego, eto, to su sve neki momenti koje treba da prepoznaš i grabiš svoju sreću tako što ćeš gledati kako da se izboriš sa nekom teškom situacijom i šta možeš da uradiš kako bi iz svakog iskustva izašao još bolji.

Šta je za vas onda sreća?

– Sreća su momenti, neke lepote, neke ljudskosti, osećanja da smo ipak svi dosta mali na ovoj planeti i da je naš vek kratak, ali da imamo šansu da proživimo neke lepe stvari i da to treba da nas vodi.

Pretpostavljam da je velika sreća i kada dobijete poziv da se pojavite u filmu čuvenog Dušana Kovačevića?

– Jeste, velika sreća i trema u isto vreme, ali zafrkavam se sa Duškom, rekla sam mu: „Nisam nijednu repliku upropastila“, molim lepo (smeh). Duško je poverio uloge glumcima koji mogu da ih dočaraju onako kako je on to hteo, tako da je meni, u stvari, najveći kompliment, to što znam da smo uspeli da napravimo film kakav je Dušan Kovačević hteo da napravi.

Da li verujete u reinkarnaciju i paralelne svetove, o kojima film, između ostalog, govori?

– Verujem da smo zvezdana prašina, da nekako dođemo, imamo neki životni vek, da nešto naučimo i o sebi i o drugima i da onda opet odemo. Pa sad, svako može to da prevede na koju god hoće religiju i verovanja. Ja lično se ne plašim smrti i nemam nešto zadato što moram da uradim tokom života, nego, eto, da pokušam da svakoga dana svesno budem što bolja u odnosu na sebe.

Film nema jeftinih poena za koje bi se publika odmah vezala. Koliko je teško danas privući pažnju publike kada u najgledanije sadržaje spadaju upravo jeftine i trivijalne teme?

– Po reakcijama publike sam shvatila da smo napravili jedan lep film i da je publika možda zaista željna neke topline i neke lucidnosti i poetičnosti koje scenario Dušana Kovačevića nosi u sebi. Vrlo sam prijatno iznenađena reakcijom publike u Beogradu i nadam se da oni koji su se umorili možda od nekog nasilja ili već kakvih filmova, da će možda prepoznati neke vanremenske kvalitete ovog filma.

Društveni aktivizam pored glume

Vratili ste se u Srbiju zreliji za ogromno iskustvo i ceo jedan život u inostranstvu. Šta takva Branka želi danas da pokaže domaćoj publici i u kakvom projektu biste voleli da se pojavite?

– Samo me interesuje da radim sa interesantnim umetnicima, da radimo priče koje imaju razloga da budu ispričane. Imala sam sreće sad zaista i da radim seriju „Advokado“ koju jako volim, radila sam sa Mašom Nešković petu sezonu serije „Ubice mog oca“, film „Žal“ Koste Đorđevića u kojem mi sina igra divan mladi glumac Pavle Čemerikić. Dosta sam zadovoljna, imali smo baš kreativna druženja. Ne postoji uloga koju želim da odigram, već šta mi dođe. A verujem da sve što treba da mi dođe, će mi i doći. Kao što verujem da nam svima u životu dođe sve što treba da proživimo. Jako sam ponosna na saradnju sa Agencijom Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR), zato što mislim da je ovo što se dešava izbeglicama u svetu, zaista tragično. Ne mogu da verujem kako Evropa može da ih pusti da se smrzavaju na nekim granicama, kako mogu da dižu bodljikave žice i pitam se gde je humanost otišla. Svi narodi su nekad od nekud išli nekamo. Znamo da za te ljude tamo odakle dolaze nema života. Trudim se da u Srbiji pomognem ljudima koji su najčešće u prolazu kroz našu zemlju, a radujem se svima koji su dobili azil jer su poverovali da sa nama treba živeti, da smo mi dovoljno dobra i prosperitetna zemlja da oni mogu da izgrade svoj život ovde. Planiramo dosta nekih lepih projekata i to je nešto što me zaista ispunjava pored glume.

Da li i vi ponekad poželite da pričate sa psom kao glavni junak filma?

– Da, a isto tako i da grlim drveće (smeh). Moj pas je malo neurotičan. Usvojili smo ga još u Los Anđelesu, a potom smo ga doveli i u London, pa je bio sav izgubljen. To su verovatno novi mirisi, novi kontinent i on je malo, rekla bih, na svoju ruku, da kažem. Nekada uopšte ne sluša, a nekada smo baš dobar tim. Jednom sam nešto jako bila nesrećna i plakala sam, a on je sedeo u fotelji, ja sam mislila kakav si ti pas da sada kada je meni najteže ne dođeš da mi daš malo utehe (smeh).

Često kažete da je na zapadu, gde ste imali priliku da snimate, vreme novac. Šta je na ceni kod nas?

– Jeste, sve je tako isplanirano. Uvek ima mnogo više članova ekipe i uvek je neko iznad nekoga. To je sve samo neka organizacija. Oni imaju mnogo više novca da rade bilo šta što rade. Oni npr. ne mogu da veruju da je cela serija „Novine“, na kojoj sam radila, urađena za manje novca od jedne epizode bilo koje strane serije, ali tu zapravo naš talenat dolazi do izražaja i naša spretnost da i sa mnogo manje novca napravimo neke fantastične i serije i filmove. To je naš adut (smeh).

Vladimir Bijelić