Branislav Zeremski, glumac: Publiku ne treba vaspitavati niskim strastima

Film će premijerno biti prikazan 17. jula na Petrovaradinskoj tvrđavi u okviru programskog luka „Tvrđava mira“, koji realizuje Fondacija „Novi Sad - Evropska prestonica kulture”. „Liberta” će na jesen imati i svoju bioskopsku distribuciju, nakon čega ćemo gledati i sedam epizoda istoimene serije. Ceo projekat režirali su Žanko Tomić i Gvozden Đurić, a Branislav Zeremski tumači lik Mesera, jednog od Nemaca koji se u trci za samostalnog Novog Sada bori zajedno sa srpskim stanovništvom.

– U toku tog važnog istorijskog događaja za Novi Sad desilo se da se Srbi i Nemci, a tu mislim na građanstvo, ujedine da bi pobedili neke loše ljude koji su imali nameru da ostvare svoju pohlepu, ciljeve i da šire uticaje. Međutim, to im ne uspeva zahvaljujući tome što se običan svet udružuje, jer su imali zajedničke nevolje i shvatili su da jedino zajedno mogu da izvedu nešto dobro za sebe. Tako, između ostalog, nastaje priča o Novom Sadu što je jako lepo. Film se završava nastankom Novog Sada – priča za Dnevnikov TV magazin glumac Branislav Zeremski.

Prvi put je snimljena epska filmska saga o nastanku jednog grada. Koliko za vas kao glumca izazovno da učestvujete u nečemu što je pomalo i eksperimentalno?

– Veoma sam ponosan što učestvujem u ovom projektu. Moram da kažem da je scenario izvrstan i da je tandem Žanko Tomić i Gvozden Đurić napravio odličan posao. E, sad, videćemo da li smo mi odgovorili na zadatak, ali verujem u njih, oni su dobro kontrolisali naš rad na terenu i mislim da ćemo uspeti u toj nameri da taj izvrstan scenario ugleda svetlost dana, a da prenese jednu divnu poruku o istoriji i nastanku jednog grada, kao što je Novi Sad, što je stvarno retko i originalno. Posebno sam ponosan što sam deo ovog projekta i zbog toga što je moj tata iz Vojvodine, pa se ovde osećam kao domaći.

I sama scenografija filma je drugačija, imali ste priliku da snimate na autentičnim prostorima. Koliko će to dati čar ovom filmu?

– Hoće, jer je sve realno, autentično. Nema kulisa, veštačke scenografije i studija, na koji smo mi navikli. Kada bih ja imao priliku da vidim npr. delove Petrovaradinske tvrđave u kojoj smo danas snimali i koji imaju svoju istoriju?! Možemo samo da maštamo šta se tu dešavalo i koje su to prostorije bile. To je samo po sebi uzbudljivo.  

Da li u izmaštavanju i kreiranju cele priče može da pomogne  kreativan i zanimljiv kostim, kakav ćemo i videti u ovom filmu?

– Kako da ne! Mislim da su svi elementi ove, kako kažu, sage sjajni. Ne znam odakle bih krenuo - da li od kostima, scenografije, kamere, a za glumu sad ne smem ništa da kažem. Ja imam malo scena sa kolegama, ali verujem da će to biti fantastično, jer kada sam čitao scenario ja sam, kako kaže omladina, bindžovao (smeh). Pročitao sam sedam epizoda u dahu i one stvarno drže pažnju.

A da li vam se u karijeri dešavalo da sa uzbuđenjem dolazite na set i verujete u projekat koji snimate, a da, kada vidite finalni proizvod, bude i razočarenja?

– Naravno, zato što snimanje filma jeste rizik. Ja stalno pričam da se ne pripremamo dovoljno dugo za jedan projekat, nego tako malo ulećemo kao grlom u jagode. I onda, kada pročitamo scenario, a posle vidimo šta je to ispalo na platnu, često nije to to. Ako krene da se pravi kompromis i snalaženje na terenu, a nismo se dobro pripremili, onda nam džaba posao! I šteta je što je to tako.

Čini se potpuno nepretenciozno na male ekrane je stigla serija „Kamiondžije d.o.o“ koja je, ispostaviće se, kupila gledaoce, a videli smo i da je bila ogromna gledanost obe sezone. Dosta se pričalo o toj seriji, ali i o vašoj ulozi. Jeste li uopšte očekivali takvu povratnu reakciju gledalaca?

– Velika zasluga, pre svega za prvu sezonu, a onda, naravno, i za drugu, ide reditelju Filipu Čoloviću, koji je usmeravao sam scenario ka nekim pravcima i morao da vodi računa na samom snimanju o tokovima tih likova. Ja sam se iskreno plašio, a čak sam i produkciji govorio da serija možda ne bi trebalo da se zove „Kamiondžije“, jer ne možemo da izbegnemo poređenja sa starom serija koja je stvarno remek delo. Međutim, ipak se serija nametnula. U prvoj sezoni je to takođe snimljeno po scenariju Gordana Mihića, koji je pisao i stare „Kamiondžije“. Što kaže Filip, u drugoj sezoni smo krenuli od nule, jer tu smo sad mi smišljali novi scenario, nove situacije i priču sa Vladom Đurđevićem i nadamo se, mada ja još nisam dobio poziv, trećoj sezoni. Što se tiče moje uloge, ona je bila jako neobična i nosila je neku opasnost. Nismo znali kuda će to da krene, međutim, Filip, koji je stvarno jedan pozitivan i divan čovek, veoma vredan i ima snage da se nosi sa svim mogućim problemima, dao je neki pravac i onda sam se opustio, igrao se i dao sebe. I, eto, taj lik je je jedan nestandardan. U stvari, ne znamo ni šta je ni ko je on do kraja, a tako malo neka i ostane! Videćemo u kakve će on sad situacije upadati.

Rekli ste da ste se i sami plašili kako će to ljudi da prihvate u smislu poređenja sa starim Kamiondžijama. Mislite li da ste ipak uspeli kao ekipa da napravite otklon od starih epizoda i da novu generaciju povedete u sličnu a opet drugačiju priču o „dva vozača, malo jača“?

– Slušajući publiku, ona je tek sa drugom sezonom, a čak i reprizom prve, ušli u našu priču, jer mnogi su u početku odustali od gledanja jer to nisu stare „Kamiondžije“. Mi smo u prvoj epizodi napravili priču tako da se otklonimo od stare serije u sceni u kojoj porodica gleda „Kamiondžije“, a Tihomir Stanić svom sinu u seriji objašnjava ko su Paja i Jare. Mislili su da će time da naprave otklon. Međutim, situacije su bile slične. E, posle smo krenuli nekim svojim tokom i mislim da smo baš uspeli da to postane jedna lepa porodična serija koje se nećemo stideti jer u njoj nema jeftinog, pa čak i da kažem bezobraznog humora. I mnogi su mi rekli: „Hvala! Konačno možemo svi da gledamo tu seriju i mi stariji i ovi mlađi, a ne da sklanjamo unuke, i ne zatvaramo oči i uši“.

A pošto ste radili i u neko drugo vreme kada je možda bilo više takvih serija, šta kažete je l' se vraćamo toj eri u kojoj se cela porodica okuplja kraj malih ekrana?

– To zavisi od nas. Autora ima, ali treba da bude i sluha producenata, onih koji odlučuju o tome šta će da se snima i koji formiraju budžet. Ulaganjem u takve serije će im se i vratiti gledanost. Ne treba da se plaše i ne treba da vaspitavamo publiku niskim strastima! Sigurno da postoje i dobri scenariji i reditelji koji žele da idu drugim pravcem, ali ne mogu da dođu do mogućnosti da snimaju i onda rade sve ostalo. I mi, nažalost, učestvujemo u nečemu što ne treba, samo zarad tih finansija. Ipak, nikoga ne treba osuđivati zbog toga, ali mi koji smo zaposleni imamo malo tu mogućnost i da biramo i onda kažemo da ovo ili ono ne zadovoljava ni neki minimum nekog zanatskog, moralnog ili etičkog standarda.

Vladimir Bijelić