BOJANA RISTIVOJEVIĆ: Jutarnje vežbanje pozitive

Odrasli ste u velikoj porodici u selu Zvezd blizu Šapca, a vaša ćerka Mitra odrasta u gradu. Poredite li nekad svoje i njeno detinjstvo?

- Gotovo da svakodnevno poredim njeno i svoje detinjstvo. Više puta sam isticala da mi je odrastanje na selu u najlepšem sećanju, zato se i trudim da ćerku što češće odvodim u našu porodičnu kuću. Tamo ima svoje ljubimce, upoznaje životinje, bosa trči po dvorištu... Ima svoje igralište sa toboganima i ljuljaškama, gumenim dvorcima, tu su braća i sestre od tetaka, deda, ujak, prabake. Srećna sam kada vidim kako tamo uživa. S druge strane, u Beogradu, živimo u kompleksu koji ima svoje veliko dvorište, Mitra ima svoje drugare, a ima i dosta kućnih ljubimaca. Tako da je uvek zabavno.

Šta vas seća na studentske dane u Novom Sadu?   

- Ćirpanova ulica preko puta Futoške pijace! Tamo sam stanovala najduže i stvarno su to bili lepi dani. Jako volim Novi Sad. Prelepe uspomene me vežu za taj grad i drago mi je da poslednjih godina gledam njegov razvoj, izgradnju. Postao je prava svetska metropola.

Vaš otac je, poput mnogih roditelja u Srbiji, hteo da studirate prava jer je to ipak stabilniji izbor od crtanja koje je vaša ljubav od osme godine. Da li je crtanje uspelo da se održi u vašem životu?

- Obožavam i dalje da crtam. Skoro sam počela i da vajam, a ćerka i sestričina su mi pravile društvo. Sigurno ću nekad u životu imati više vremena za tu svoju prvu ljubav, zaista želim da verujem u to da ću u nekoj perspektivi moći da se posvetim slikarstvu. Ja sam kreativan lik i mislim da bi posao poput advokata ili neki drugi kancelarijski za mene bio loš izbor.

Nakon studija, radili ste u informativi na Međunarodnom radiju Srbije, te se čini da je vaš naredni angažman u zabavnoj redakciji zapravo iskakanje od vaših prethodnih izbora. Da li je to bio inat baki, kako se navodi u jednom tekstu, ili svestan izbor?

- Sve u životu dešava se s razlogom i u vreme kad treba da se desi. Tako i taj moj postupak „u inat baki”, kako sam u šali jednom ispričala, je zapravo bio svestan izbor. S ove vremenske distance mogu da zaključim i ispravan s obzirom na to da sam u medijima već 13 godina. Raditi u redakciji zabavnog programa za mene je bilo veliko iskustvo.

Slede brojni angažmani, ali najviše slave, doduše kasnije i kritike, vam je donelo to što ste vodili jedan rijaliti. Da li biste danas isto izabrali i da li je to iz ove perspektive bio lakši ili teži put?

- Definitivno je to bio teži put. Jer u tom trenutku raditi takav rijaliti bilo nešto jako kompleksno, ali i iscrpljujuće jer su emisije uživo trajale po šest i više sati. Neizvesne do samog kraja zbog ljudi koji imaju različite karaktere, trenutno raspoloženje, njihovi nepredvidivi postupci... Najblaže rečeno - bilo je izazovno.

Zaštitni znak vašeg Jutra na Prvoj TV je pozitivna energija i osmeh, da li je to generalno vaš životni pristup i da li je to vaš način da se prežive vesti u kojima je i vremenska prognoza apokaliptična?

- Svako od nas ima dva izbora - šta god da se desi u životu može da se pristupi na pozitivan ili negativan način. Što znači da traži način da tu negativnu situaciju popravi, promeni, ili samo prihvati i sagleda da li se nešto dobro može naučiti ili dobiti. Smatram da smo sebi i ljudima koje volimo i koji nas vole dužni da biramo optimistični pristup. Da vežbamo pozitivan stav dok ne postane deo nas.

Budući da sami odgajate ćerku i da imate javan, odgovoran posao, koje su to stvari koje nikako ne stižete da učinite za svoju dušu?

- Po prirodi sam jako organizovana osoba. Zato stižem sve iako sam ćerki maksimalno posvećana, sjajan smo tim. Usklađujemo se i gde god je moguće vodim je sa sobom. Dosta putujemo, obilazimo svet, našu lepu Srbiju. Ćerka je moj blagoslov, ni u čemu me ne sputava.

Dosta se pisalo o vašem lapsusu, svetLost umesto svetost za počivšeg patrijarha Irineja, ali iza toga stoji priča o vašem duhovnom bratu Longinu...

- Ta priča o mom bratu Longinu i manastiru Preobraženje je stvarno posebna. Pre nekoliko godina sam prvi put bila u tom manastiru i više puta sam prepričavala to kao anegdotu. Iako sam bila pristojno obučena, u širokim pantalonama, toliko širokim da su izgledale kao suknja, sa maramom i u kaputu. Na vratima manastira monah mi je ljubazno rekao da ne mogu da uđem jer nemam suknju, pitala sam ga mogu li bar da ostavim prilog, on je potvrdno klimnuo glavom. Ja sam ostavila i krenula ka izlazu iz dvorišta. Ulazeći u auto čula sam kako me moli da sačekam, a onda mi je prišao sa divnom ikonom u rukama, tamjanom i raznim poklonima i ispričao kako je malo pre mene u manastir došla neka devojka kojoj su takođe rekli da ne može bez suknje ući, a ona se toliko naljutila da je odgovorila kako im onda ni prilog neće ostaviti, na šta joj je iguman uzvratio da njima treba ona, a ne prilog. Brata Longina usrećilo je to što sam ja suprotno postupila, a mene su dirnuli njegova priča i pažnja tako da sam obećala da ću im opet doći, što sam i uradila. Skoro svi moji prijatelji su bili tamo, toliko lepih stvari me vezuje za to mesto. Zaista je to moja druga kuća, mesto vere i mira. Često sam bratu Longinu od milja govorila „Svetlosti Ovčara i Kablara", zapravo sam to čula od jedne bake koju oboje volimo, tako da sam tu grešku povezala sa time i dogodio se lapsus.

Snežana Milanović