Ana Mileusnić, autorka “Parabole”: Nezavisnost je skupa, ali čuva obraz

Takva je i njena karijera, od pisanja za Politiku, a potom za Kurir do razgovora sa predstavnicima različitih političkih i verskih opredeljenja.

Ana Mileusnić je novinarka koja otvarajući pitanja koja nju fasciniraju, odgovara i na pitanja brojnih čitalac i gledalaca o raznim aktuelnim društvenim, ekonomskim i političkim temama, ali i teorijama zavera i manipulacijama pravih vladara sveta.

Sve je više medija ali se čini da na njima kruže uvek isti gosti, ipak u vašoj autorskoj emisiji „Parabola“ gostuju ljudi za koje bi se moglo reći da su alternativni deo našeg društva, koji retko viđamo na javnim servisima. Kako ih pronalazite, čime se vodite u odabiru gostiju i tema?

- Prvenstveno mi je bitno da mi je sagovornik neko ko ima šta da kaže. Takođe, mora biti i intresantan javnosti i iza sebe mora imati rezultate rada u oblastima kojima se bavi. Emisija jeste moja, autorska, ali nikada goste ne biram po svom afinitetu, jer ne subjektivizujem posao kojim se, već više od dve decenije bavim. Naravno da mi je čast kada u emisiju dođe neko ko je za javnost značajan, a dugo ga nije bilo u medijima. Kada u moru ostalih, sličnih emisija, izdvoji moj autorski format i pokloni mu poverenje.

Evidentno je da se dobro spremate za emisije, ali da li postoje informacije ili reakcije sagovornika koje vas ipak iznenade?

Desilo se jednom da sam jednostavno previdela reči sagovornika koji je vređao svoje političke neistomišljenike, kao i da sam ušla u polemiku sa gostom, koji je bio uporan da dokaže kako je jedini u pravu.

Budući da neretko imate kontroverzne sagovornike, postoji li tema ili osoba sa kojom se ne biste upuštali u razgovor?

- Ne postoji sagovornik sa kojim ne mogu da razgovaram. Uvek se nađe modus, bilo da se neka pitanja preskoče ili teme zaobiđu... Nemam običaj da zovem goste koji su recimo šovinisti, neskriveni mrzitelji Srbije i slično. Imam odgovornost prema publici i ne smem dozvoliti da moje autorsko i televizijsko gostoprimstvo bilo ko na bilo koji način zloupotrebi.

Pisali ste za „Politiku“ i za „Kurir“, novine koje su i za čitaoce velika suprotnost. Šta je za profesionalca poput vas ono dobro i loše u oba medija?

- Čast mi je što sam u delu novinarske karijere bila i deo najstarijeg dnevnog lista u Srbiji i jednog od najstarijih dnevnih novina na Balkanu. O „Politici“ danas može da se mnogo toga misli i govori, ali je „Politika“ zaista svedok jednog veka i države koja je menjala nazive i prolazila kroz bure istorije. A što se „Kurira“ tiče, pa tabloidi su legitiman novinarski žanr. Dobro je to što mogu da otkriju afere, da ogole javne ličnosti, a i stil pisanja je ležerniji. Uostalom i Džef Pulicer, po kome najcenjenija svetska novinarska nagrada i dobila ime, bio je osnivač tabloidnog novinarstva. U „Kuriru“ vlada princip tzv. obrnute piramide. Generalno, u tabloidima je vest da je čovek spljeskao slona, a ne slon čoveka.

Može li novinar koji se bavi istraživačkim novinarstvom da prođe bez tužbi i pretnji?

- Ne može, naravno. Više puta sam tužena, ali ukoliko imate relevantne i istinite dokaze za to o čemu pišete, na sudu nećete izgubiti. Što se tiče pretnji, one su nažalost, u zemlji Srbiji postale sastavni deo posla. Sve to uzrokuje stres, ali novinarstvo je generalno stresan posao. Ovaj poziv je bio moj izbor i njime sam prihvatila i njegove dobre i loše strane.

Normalan život moguć uz lakše teme

Koliko je vaše zanimanje uticalo na vaš način života i da li je novinarstvo zaista divna profesija ako se napusti na vreme?

- Lepo rečeno. Novinarstvo mi je svakako bitno uticalo na život. Novinar ne radi od devet do pet i kada mu istekne radno vreme, više ne razmišlja o poslu, poput drugih profesija. Novinar ste 24 časa dnevno. I kada imate slobodan dan ili ste na godišnjem odmoru, vi ćete uvek reagovati ako dođete do važne informacije ili budete svedok značajnog događaja. Za žene novinare koje bi da vode „normalan“ život, sa manje stresa, da zasnuju porodicu, bilo bi najbolje da se posle svoje 30-e godine prebace na „lakše“ teme, poput kulture, sporta, „lajfstajla“, ali s druge strane, za pravo i profesionalno bavljenje „gorućim“ političkim i drugim, životnim temama, potrebno je i znanje i iskustvo… teško je pronaći balans između ta dva načina bavljenja novinarstvom... i životom...

Imali ste priliku da razgovarate sa starim „vukovima“ novinarstva poput Tirnanića, Tijanića... postoje li danas autoriteti od kojih se zazire?

- Ne postoje.

Živimo u vremenu velikih podela, političkih, društvenih, socijalnih... Može li nezavisan mislilac, ali i nesvrstan novinar da opstane u vremenu kad se biraju strane za veliku „utakmicu“, odnosno „bitku između dve vatre“?

- Nije pitanje može li se opstati već kako, jer se opstati mora. Biti nezavisan danas gotovo da je nemoguće, jer svi od nečega ili nekoga zavisimo. Ipak, ako želimo da u svom poslu budemo profesionalni, moramo poslušati svoj unutrašnji glas i istinu, svoju ljudsku i novinarsku savest, koja nas najbolje može uputiti u to kako da postupimo i šta i kako da činimo. Nekad se ta nezavisnost skupo plaća, ali čuva ljudski obraz, a to je nešto što nema cenu.

S. Milanović