ALEKSANDRA GUDELJ, voditeljka: SRBIJA VOLI KVIZOVE

To takmičenje, u kojem se učesnici kroz pet krugova nadmeću u poznavanju najrazličitijih oblasti znanja, vratilo je dobro poznatu voditeljku u vreme kada je na početku karijere sa kolegom Srđanom Karanovićem vodila kviz „Ludi kamen”, pa se novom televizijskom zadatku veoma obradovala.

– „Pobednik” mi je doneo svežinu. To je novi projekat na Prvoj televiziji na kojoj nismo dosad imali takve kvizove sa dva takmičara u studiju. Spremali smo ga duže vreme, jer je veći projekat. Bogu hvala, startovali smo odlično, gledanost je zadovoljavajuća, a takmičari su zadovoljni kada dođu kod nas. Svi odlaze kući srećnih lica, nije bitno da li su pobedili ili izgubili, što nama, kao timu izuzetno prija. Srbija voli kvizove, Naš narod voli da se takmiči. Kvizova uvek treba, nikada nisu višak – priča na početku intervjua za Dnevnikov TV magazin voditeljka Aleksandra Gudelj.

Koliko uspevate da pre ili posle snimanja razgovarate sa takmičarima i kako ih opuštate od treme, s obzirom na to da, za razliku od vas, njima studio nije prirodno okruženje?

– Bitan je pristup i naša prijatna atmosfera i okruženje, koje im mnogo znači. Uvek pre snimanja odem da ih upoznam, da malo porazgovaramo, da im sve približim, iako su to manje-više sve takmičari koji se godinama ili decenijama takmiče u kvizovima, pa to za njih nije ništa novo. Mada, imamo i nove, koji se takmiče prvi put, što mi je izuzetno drago. Prvi put su se prijavili za naš kviz jer im se dopao koncept našeg kviza. Bude nam puno srce kada nam kažu da je naš kviz drugačiji od ostalih.

Da se vi nađete u ovom kvizu, mislite li da biste poneli titulu pobednika?

– Već sam se našla u ulozi takmičarke (smeh). Takmičaru Neđeljku Svrkoti, koji je pobedio 17 puta u našem kvizu, jednom prilikom sam, u želji da se našalim, rekla da ne bi bilo loše da zamenimo mesta, jer više ne znam šta da ga pitam od silnih pobeda (smeh) i on je pristao (smeh). Stvarno smo to i uradili. Neđeljko je najavio kviz, imao je tri pitanja za mene, sva tri sam znala. Jedino što nisam uspela da izgovorim je puno ime vođe El Gadafija (smeh), a on je jedan od retkih ljudi koji u tome uspeva. Rekla sam da to ostavljam njemu da bude jedinstven po tome.

Mislite li da je danas znanje na ceni i da osim kvizova, u kojima se pojavljuju, takmičari mogu da unovče svoje znanje danas, s obzirom na to da uglavnom imaju svoje poslove u drugim sferama?

– Znanje je definitivno na ceni jer bez njega morate da imate sreću da biste uspeli u životu. Za sve u životu je potrebno znanje. Rođeni smo da bismo učili i sticali znanje. Neko ga ima više, a neko manje. Učešće u kvizovima je idealan način da, kada ste puni nekog, što bi moji takmičari rekli, nepotrebnog znanja (smeh), možete i da ga unovčite.

Do poslednjeg atoma posvećeni deci

Kako vi i vaš suprug uspevate da se približite vašoj deci, koja su različitog uzrasta i odrastaju u prebrzom vremenu u kojem im je sve dostupno? 

– Mi smo im izuzetno posvećeni. Kada rešite da budete roditelj, onda to treba i da budete. Deci ste najpotrebniji. Maksimalno se trudimo da svaki slobodan trenutak provedemo sa njima i da smo im posvećeni. Da li je to da zajedno učimo, da odemo u park, da šetamo ili odemo porodično na ručak. Svako voli svoje dete, ali nismo svi isti. Mi želimo do poslednjeg atoma snage da im se posvetimo. Ja bih mogla uveče da im kažem da odu i da spava, ali ja želim da ih baš ja uspavam, a ne da ih pošaljem u sobu da spavaju. Želim da čujem šta će mi ispričati, jer se tada ispričaju najslađe priče, šta im je bilo najzanimljivije u toku dana. Tada otvore svoju malu dušu. Ispričaju šta su radili i šta ih muči. Kada ih uspavam onda imam vreme za sebe i supruga. U životu se sve može i sve se stiže, samo ako malo promislite i malo se svemu posvetite. Ta ljubav je pokretač svega, ona nas vodi u svemu u životu.

Radili ste i Loto, a pričali ste ranije da su vas tada ljudi zaustavljali na ulici da im date neku dobitnu kombinaciju. Znate li možda, jeste li nekome od njih doneli sreću?

– Jedan taksista mi je, kada sam ušla u vozilo, rekao da sam mu donela šesticu. Naravno, nisam izvlačila svojom rukom kuglice, ali na neki način oni su se poistovećivali sa mnom. Tada mi je rekao da je osvojio 10.000 evra, što je njemu mnogo tada značilo. To se dešavalo i za manje iznose. Ljudi su voleli i imali su slobodu da mi se obrate, da malo proćaskamo, da me pitaju za neku dobitnu kombinaciju, kao što me sada pitaju za učestvovanje u kvizu „Pobednik”, što mi se desilo nedavno u jednom restoranu. Jedan konobar mi je prišao da me pita kako da se prijavi.

Zanimljivo je da niste prisutni na društvenim mrežama. Kako jedna mlada i uspešna voditeljka uspeva da odoli trendu da se bude prisutan u onlajn svetu i utiče li to vaše „odsustvo” na posao?

– Da li utiče ili ne to ne znam, ali uspevam da im odolevam. Nastaviću i istrajaću da ne pokleknem tom trendu. Mnogo je pritisaka mojih prijatelja i celog okruženja da otvorim društvene mreže, a ja uvek kažem da se danas toliko brzo živi i da vreme brzo leti da je meni to, pored svega što u životu imamo, svih obaveza, dece i porodice, gubljenje vremena - vrlo kratko i jasno. Slikanje i postavljanje fotografija je oduzimanje dragocenog vremena i to sve da bi neko video moju sliku iz privatnog života. Bavim se javnim poslom, ako neko želi da me vidi i prati moj rad upaliće TV i videće to što radim. Mislim da je to sasvim dovoljno. Ne da ne bih mogla, nego ne želim da budem u tom lažnom začaranom krugu. Za moj pojam to nije ništa drugo nego preterano obrađene i izveštačene fotografije nekog lažnog života. Svi treba da budemo srećni i zadovoljni sobom, a ako je tako onda nemate potrebu da to širite i pokazujete drugima. Treba da pričamo o porodici, treba i neka slika da izađe u medije, ali u normalnoj granici, a mislim da sve preko toga ide u ludost.

Vladimir Bijelić