Aleksandar Radojičić: Aplauz publike važniji od lajkova

Jednu od glavnih uloga, košarkaša Marka, igra glumac Aleksandar Radojičić, koji ističe za Dnevnikov TV magazin da serija nakon druge sezone neće doživeti svoj nastavak, ali dodaje da je uživao snimajući je sa kolegama.

– Imao sam priliku da radim sa zaista predivnom ekipom, što mi je bila i čast i zadovoljstvo. Toliko smo se zbližili da nam je čudno bilo što je došao kraj. Radićemo, naravno, i na drugim projektima, a tek počinje i naše druženje. Nadam se da će publika u drugom delu osetiti da smo se lepo uigrali, jer smo postali ekipa na terenu i ispred kamera. Timski rad je bio na delu. Mislim da se to i oseti. Naravno, ne bih da otkrivam kako se serija završava, ali dosta ljudi mi šalje poruke i ostavlja komentare da jedva čekaju nove epizode, pa se nadam da nećemo izneveriti njihova očekivanja – rekao je na početku intervjua za naš list glumac Aleksandar Radojičić.

Ovih dana snimate i seriju „Zlatni dani“. Kakva je vaša uloga i kakvu, uopšte, seriju publika može da očekuje?

– Pre svega mislim da može da očekuje dobru zabavu s mnogo dobrih glumaca na čelu sa Andrijom Kuzmanovićem, Tamarom Krcunović i Mimom Karadžićem. U seriji glumim druga iz detinjstva Laletu (kojeg igra Andrija Kuzmanović), koji je bio u zatvoru osam godina, a potom izašao iz njega i ulazi u sumnjivi biznis. Ovo je za mene nešto drugačije što do sada nisam imao prilike da igram. Jako mi je interesantno, tek me čeka veći deo posla. Ekipa je super. Reditelj i ja se dobro razumemo po pitanju smisla za humor i onda imamo tu slobodu da na licu mesta radimo sa scenom šta god nam padne na pamet. Međutim, Gordan Mihić je napisao odličan tekst, tako da nemamo potrebe za tim. Na tekst gledamo kao na osnovu koja nas motiviše i daje nam šlagvort da dodatno udahnemo život tim našim likovima.

Snimali ste i seriju „Beležnica“, koja donosi drugačiji žanr u domaće serije. Reditelj je izjavio da je glumcima bilo teško da dočaraju likove jer su morali da igraju i prilagode se specijalnim efektima koje nisu mogli da vide na setu, a koji će gledaoci kraj malih ekrana videti. Kakvo je vaše iskustvo?

– Moraću da vas razočaram, ali ja nisam imao nijednu takvu scenu. Moj lik je mlađa verzija uloge koju igra Svetozar Cvetković, a koji je smešten u 1970. godinu, kada je cela priča o kojoj serija govori i počela. Opet sam imao prilike da igram epohu, što je meni nekako svojstveno (smeh). I uživam u tome da „skačem“ iz dekade u dekadu. U ovoj seriji igram službenika državne bezbednosti, i to je, opet, uloga kakvu do sada nisam imao prilike da igram. I ja isto čekam da vidim kako sve na kraju izgleda.

Čini mi se da u poslednje vreme ima sve raznovrsnijih žanrova, a posebno krimi priča. Koliko se ovakvi žanrovi uspešno realizuju kod nas i možemo li da se približimo svetu?

– Meni je drago što se trend snimanja kvalitetnih serija, tj. većih ulaganja u serije, konačno preselio i kod nas. Mislim da je to u svetu uveliko trend i da serije nikako ne zaostaju za filmom, čak mislim da su ih u nekim slučajevima i pretekle. Sada se toliko snima, a opet, mislim da ne gubi na kvalitetu. Trenutno je taj kriminalistički triler i žanr najzastupljeniji. Za svačiji ukus ima ponešto. Mislim da to ne može biti loše, da može doneti samo nešto dobro, pa i nama glumcima, koji imamo više prilike da radimo da se oprobamo u nekim žanrovima koji se ranije nisu snimali. Da li zbog nedostatka smelosti među rediteljima, producentima i scenaristima ili zbog toga što nije bilo mogućnosti. Drago mi je da sada možemo da se oprobamo i u različitim žanrovima. Mislim da idemo napred. Naravno, ne znam da li možemo i da li je bitno da se poredimo sa Holivudom i sa nekim zemljama koje imaju nenormalno veće budžete dugi niz godina unazad. Mi treba da pratimo svoju bitku i da radimo na tome da jedni druge u stvari motivišemo da radimo bolje. Mislim da što je veća konkurencija to se sve više koncentrišemo na kvalitet.

S obzirom na to da ste igrali nekoliko predstava u novim uslovima, kakav je vaš utisak i osećaj kada stanete na binu i igrate pred razdvojenom publikom?

– Prvo nisam bio siguran da li ću ja to moći. Dugo nismo igrali, radili i imao sam malo tremu. Pogotovo zbog činjenice da će biti pola sale, da su ljudi tako raštrkani u publici, a igramo npr. komediju, u kojoj si ipak naslonjen i na reakciju publike i komuniciraš sa njima. Međutim, mislim da se publika toliko uželela da im uopšte nije bilo neprijatno, što je inače slučaj kada ima manje ljudi u sali, pa tada ljudi nisu toliko opušteni i slobodni da se smeju na sav glas, ali mi to nismo osetili. Brzo smo ušli u ritam, kao da nismo ni pravili pauzu. Drago mi je i čini mi se da koliko i nama glumcima i publici jednako znači da pozorište bude otvoreno koliko god je moguće.

Početkom leta ponovo ste obukli vojničku uniformu, a onda brzo iz nje izašali, jer je snimanje filma „Košare“ prekinuto zbog nesuglasica između reditelja i producenata. Da li znate šta se dešava sa tim projektom?

– Ne znam, nemam informaciju o tome. Iskreno se nadam da će na kraju da se razreši taj problem koji je nastao u korist teme o kojoj film govori. Mislim da je ona veoma važna. Mnogi ljudi i ne znaju šta se sve desilo, čuli su za Košare, ali nemaju pojma o tom događaju. Prvenstveno mislim da taj događaj mora da se sačuva od zaborava, a drugo, ljudi koji su u njemu učestvovali i njihvove porodice su zaslužili jednu takvu priču, da se na njoj ne štedi i da mora ozbiljno, profesionalno i s puno entuzijazma da se snimi. Ja sam to osetio kada smo počeli sa snimanjem, a sad, šta se tu desilo u međuvremenu mogli ste da čitate. Ne bih ulazio sad u to, jer nemam dovoljno informacija, ali mislim da cela situacija šteti tim porodica i imenima tih ljudi.

Kako je na vas, vašu kreativnost, pažnju i uostalom kontinuitet u radu uticala pauza koju ste imali u poslu zbog koronavirusa?

– Ta pauza, a posebno ona tokom koje smo bili u karantinu, mi je pomogla jer sam imao dosta vremena da razmislim o nekim stvarima, da održavam mentalnu higijenu i da se usredsredim na neke stvari koje me motivišu za dalji rad. U celom tom haotičnom trenutku kada razmišljate negativno, sam pokušao i uspeo da se usredsredim ipak na one pozitivne stvari koje me okružuju. Što se tiče posla, posle te pauze odmah su krenula snimanja, pozorišta su svakako bila na pauzi tokom leta, ali, evo, sada se polako vraćamo u njih. Čujemo da će se opet zatvoriti pozorišta. Nadam se iskreno da do toga neće doći s obzirom na to da se u pozorištima zaista poštuju pravila i u njima je manje rizično od nekih drugih okupljanja i događaja koji se organizuju. Međutim, naravno, ne dozvoljavamo da to utiče na nas. Ne prihvatam onlajn komunikaciju kao ključni vid komunikacije u budućnosti, koliko god dobrih stvari da to donosi. Zaista mislim da nam ne treba još otuđenja od drugih ljudi, koliko god to i delovalo lako - da ne moraš da izađeš iz kuće i slično, mislim da živimo u dobu kada se zaista po prvi put verovatno ljudski mozak ne razvija. Znamo da koristimo mnogo uređaja koji nam toliko pomažu da ne moramo da se oslanjamo na sebe same. Pogotovo pričamo o ljudima koji žive u velikim gradovima.

Pretpostavljam da vama glumcima onlajn prostor ne može da nadomesti utisak koji stičete i vi i publika uživo tokom predstava?

– Mi radimo upravo zbog publike, a ne zbog svog ega. Reakciju publike ne može zameniti broj lajkova ili neki komentar iza nekog lažnog imena na Jutjubu ili bilo gde drugde. Mislim da i publika, koja se sad vratila u pozorište usled svih tih naslova iz novina i nekih mogućih scenarija tokom jeseni koja se predviđaju i svega što smo proturili preko glave poslednjih meseci, pokazuje da su ljudi ipak željni pozorišta i kontakta sa glumcima. To ne može biti zamenjeno!

Vladimir Bijelić