MILIĆ VUKAŠINOVIĆ Ja sam u rangu svetskih pisaca

Taj koncept zasniva se na beskompromisnosti i posvećenosti ideji koji zastupa bez ostatka, uz sve dobro i loše što takva posvećenost donosi. Platio je skupu cenu te doslednosti, ali i stekao veliki broj poštovalaca i obožavalaca, jer principe nije menjao. Takav je i danas u osmoj deceniji života, stvaralački i idejno nepresušan, posvećen i do kraja odan muzičkoj  ideji kojoj veruje više od pola veka.

A počeo je još davno uz Gorana Bregovića i Zorana Reyića kao trio Mića, Goran i Zoran. Svirke po Italiji i „čeličenje” po tamošnjim klubovima učinile su da Mića očvrsne, „pokupi cake”, usavrši sviranje i vrati se skoro kao kompletan muzičar u Sarajevo. Posle odlazi i u London pa nabavlja prigodnu garderobu i kreće u vlastitu muzičku avanturu.

Njegova karijera traje i danas i Milić Vukašinović sa svojim bendom „Vatreni poljubac” i dalje neumorno svira širom regije. Originalan i jedinstven, još uvek sa istim žarom snima nove pesme i predstavlja i publici na nastupima uživo. Tako je pred Novu godinu njegov „Vatreni poljubac” snimio novi album pod nazivom „Život je ko fol, ako nije R’n’R”, što je bio povod da se sa popularnim Mićom ukratko osvrnemo na njegovo poluvekovno bavljenje rokenrolom, uz, osvrt i na njegov aktuelni muzički trenutak.

Važno je biti uvek korak ispred svih. Je l’ tako, Doktore?

– Samo ko percipira stvarnost u realnom vremenu akumulira energiju na vreme, uvek je ispred svih i postavlja standarde koje je često teško dosegnuti.

Zašto je baš Sarajevo bilo najjači centar zabavne muzike u bivšoj državi. Imate li za to objašnjenje?

– Sarajevo je zbog svoje multietničnosti i multikulturološke raznolikosti bilo plodno tlo za muzičko stvaranje, jer je ta atmosfera zajedništva iznedrila muzičke gigante na muzičkoj sceni bivše Jugoslavije.

Prošli ste i kroz „Indekse” i kroz „Bijelo dugme”, a krajem sedamdesetih osnivate „Vatreni poljubac”. Hard rok bend za koji ste znali da nećete dostići taj nivo popularnosti, ali ćete daleko više biti svoji i moći kreativno da se iskažete. Da li je to jedan od razloga osnivanja vlastitog benda?

– Još dok sam živeo u Londonu od ’71. do ’74. rodila mi se vizija sebe kao gitariste i autora teškog rok zvuka, što sam kasnije, nakon sviranja bubnjeva sa „Indeksima” i „Bijelim Dugmetom” i ostvario konkretno formirajući hard rok trio sa kojim sam i izdao najnoviji album u teškom roku, jedanaesti po redu.

Šta vas čini posebno ponosnim u vezi sa karijerom i ima li nešto za čim žalite?

– Ponosnim me čini moj životni stav da nikad ne idem linijom manjeg otpora niti da povlađujem medernim trendovima, zbog čega mi je karijera često bila u silaznoj putanji, ali je to upravo ono zbog čega sam dr za rokenrol.

Zna se da ste za Hanku Paldum napravili vanvremenske hitove (npr. „Voljela sam voljela”), isto tako, vaše pesme su izvodile i Ceca i Toma Zdravković („Sećaš li se Sanja”). Većina tih hitova su u neparnom ritmu, a rokenrol je u 4/4 taktu, to znači da se pravi majstor kao vi snalazi pođednako dobro u svim žanrovima i ritmovima?

– Kada imaš dar za stvaranje muzike ne postoje žanrovska ograničenja kada je stvaranje u pitanju, bez obzira što je moje lično sviračko opredeljenje teški rok.    

Bavite se i pisanjem. I u prozi ste ponekad brutalni, ali uvek iskreni. Smatrate li da vam je vaša autobiografska knjiga upotpunila umetničku karijeru, ili je to bio samo izlet?

– Kao jako mlad sam mnogo čitao i to najjače pisce tako da sam i sam prihvatio njihov način pisanja, naročito prilikom pisanja svoje autobiorafije, tako da mi je literarni stil u rangu svetskih pisaca.

Nezaboravan je čuveni klip na Jutjubu koji ima više od milion pregleda gde vi uz Eru Ojdanića stvarate pesmu. Ostala je upamćena vaša replike iz tog klipa gde kažete: „Nećemo krasti od drugih”, znači li to u prevodu - biti uvek svoj?

– U London sam otišao da živim najviše zbog toga da postanem autentični muzički stvaralac i da osetim neku stvarnu muku u životu praveći egzistenciju van muzike i ta muka je preduslov za originalni muzički izraz bez kopiranja i imitiranja.

Nemanja Savić

Foto: Goran Jovanović