VRLO JE MALICIOZNO I JA TO NE DOZVOLJAVAM! Goca Tržan nakon svađe sa Filarijem priznala: „Shvatila sam da je bezveze da objašnjavam nekome ko nije objektivan i ne vidi sebe realno”

Tom prilikom Goca će obeležiti 30 godina svoje bogate muzičke karijere, tokom koje je izdala šest solističkih albuma i mnogo hitova koji se slušaju do danas. U muziku je uplovila još 1994. godine kada je postala članica čuvenog sastava „Tap 011” koji je obeležio devedesete godine, a 1999. započela je solo karijeru. Poslednji veliki solistički koncert u Beogradu imala je 2009. godine u Sava centru, a sada su se, kaže, kockice poklopile da ponovo organizuje svoj nastup na mestu na kojem je mnogo puta nastupala. Datum koncerta je za nju vrlo važan i simboličan jer će tog 23. maja njena ćerka Lena napuniti 17 godina. Pevačica je najavila svoj koncert kao jednostavan i, pre svega, muzički. Na početku razgovora za „Dnevnikov” TV magazin Goca otkriva da li nam danas, kada je fokus stavljen na vizuelni momenat i kada se mnogi nastupi najavljuju kao „spektakl”, retkost da se organizuje koncert na kojem će muzika biti u prvom planu.

– Za mene će uvek muzika biti spektakl. Kada odem na koncert nekoga koga ja volim očekujem da čujem dobru muziku, svirku i da dobijem dobru energiju. To me jedino i zanima. Da li tu ima igrača ili nema, da li nešto pada po nama ili ne me uopšte ne zanima. Prema tome, ono najbolje što ja mogu da ponudim publici jeste brdo emocija, ljubavi i zagrljaja. I mislim da je to jedino na čemu ću raditi na tom koncertu, jer to jedino i želim.

Za 30 godina karijere nastalo je toliko sjajnih pesama, koje se i danas slušaju. Kako sada pravite selekciju onoga što ćete posle toliko godina izvesti na velikoj sceni MTS dvorane?

– Najpre po mojim preferencama i tome šta najviše volim, a onda i po onome šta ljudi najviše traže da čuju, a treće, konsultujem se ipak malo i sa svojom publikom, sa nekim ljudima koji vole moju muziku. E, sad, ako baš promašim jednu pesmu šta da radim (smeh).

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by Goca Tržan (@gocatrzan)

U najavi koncerta piše da važite za jaku ženu, ali da vaša muzika svedoči tome da vaša jačina leži u emocijama. Da li je bilo pesama, iako niste autorka svoje muzike, koje su vašu dušu i život ogolile u potpunosti?

– Naravno! Samo je pitanje ko želi šta da čuje. Ako neko želi nešto više o meni da sazna vrlo lako će to čuti iz moje muzike i pesama kao što su: „Ne pamtim”, „Po mome srcu hodaj”, „Čujem da za mene pitaš”, „Ni na zemlji, ni na nebu” itd. Nisam nužno snimala hitove. Nisam imala ideju da pravim pesme koje će biti hitovi. Snimala sam pesme koje se meni sviđaju i koje mene taknu, jer zamišljam da tako muzika i treba da se smišlja i da se radi. Kada te nešto pogodi i ubode u srce to je pesma za tebe. Ne znam, možda sam staromodna ili sam nešto propustila, ali na kraju, sve je u redu (smeh). I dalje, eto, živim i radim od svog lika i dela.

Da li se, ipak, vaša muzika menjala u skladu sa tim kako su rasle i odrastale generacije koje je slušaju?

– Ne, moja muzika se menjala u skladu sa mnom. Ja sam se menjala, nisam ona žena iz 1999. godine kada sam snimala album „U niskom letu”. Moj glas je sada drugačiji. Zrelija sam, a i sve se menja i ne vidim zašto bi moja muzika ostajala ista. Samo sam birala i biram i dalje pesme koje me motivišu i koje me pomeraju, ali, to nisu više iste emocije. Više nisam nesigurna mlada žena koja nema pojma o životu ili o tome šta hoće, a šta neće. Mnogo mi je lakše sada da analiziram sebe, svoje greške, da ih priznam, da se izvinim. Iz te pozicije dolazim i snimam nove pesme.

Goca Tržan biće jedna od učesnica predstojećeg „Beogradskog proleća” koje će biti održano u subotu 20. aprila od 20 čas u MTS dvorani, a ljubitelji ovog festivala moći će uživo da ga prate putem Blic televizije. Uz još 18 kandidata, Goca će otpevati novu pesmu „Pelin”, a na festival ne ide, kako nam je rekla, da bi se takmičila.

– To me je davno prošlo. Idem samo zbog toga jer je to super mali hajp za pesmu, jer ću verovatno već sledeće nedelje snimati i spot za nju. Mislim da je sasvim u redu da se pojavim. Na kraju krajeva, što bi mi bio problem da se pojavim pored jedne Jelene Tomašević, Vane, Ekstra Nene i cele ekipe koja će se takmičiti. Mislim da je to potpuno u redu –  zaključila je Goca Tržan i dodala da joj je drago što festival okuplja ceo region, te da joj je prva asocijacija na njega čuvena Lola Novaković.  

U emisiji „Ako progovorim” na K1 televiziji uspevate da otvorite goste, možda bolje nego što to uspevaju voditelji i novinari. Da li je to zbog toga što vam kolege možda više veruju ili ste u pristupu njima vičniji zbog ličnog isksutva u poslu?

– Prvo, hvala na komplimentu. Prema svojim kolegama sam uvek dobronamerna. Uglavnom novinari kada intervjuišu moje kolege postavljaju retardirana i debilna pitanja. Isto tako i mene, često se to svede na krajnje stereotipne, nepismene ili nebitne stvari. Koga zanima šta ja mislim o tome šta je neko uradio? Ja želim da predstavim svoje kolege u onom svetlu u kojem ih ja vidim, a trudim se da u svakom čoveku vidim najbolje, mada, možda je to bila moja mana u životu. Oni kada to osete i kada vide da ne postoji želja da ih obrukam ili izvučem nešto tabloidno o čemu će novine sutra da pišu, već da je moja želja da pričamo, onda to dođe prirodno. Oni čak ni prirodno nemaju utisak da smo na intervjuu.

A da li je u tom „progovaranju” u emisiji važnije lično iskustvo koje vam neko od njih prenese ili ono što kaže nauka, odnosno stručnjaci koje takođe dovodite u goste?

– Uvek volim da čujem lično iskustvo jer kada čuješ nečije iskustvo ti možeš da se identifikuješ sa njim. To što će neko da ti priča ili objašnjava ne znači ništa spram iskustva. Ne mogu da verujem ljudima koji samo pričaju. Hoću da čujem kako je neko prošao kroz neki problem. Zato, kada radimo neke teme koje su psihološke, uvek dovedem nekog psihoterapeuta koji će da objasni naučno kako bi trebalo kroz određenu situaciju da se prođe, ali i nekoga ko će svoje lično iskustvo da nam da.

Rekli ste nedavno: „Ja nisam novinar i voditelj, nego sam više zabavljač i istraživač”. Gde vas je odvelo to televizijsko istraživanje i jeste li uspeli da za ove tri godine zaključite nešto o društvu koje živimo?

– Ništa me nije preterano iznenadilo. Naprotiv. Uvek razmišljam pozitivno i optimista sam. Drugo, naučila sam puno o sebi, o drugim ljudima i o tome kako da ih razumem i slušam. O društvu ništa specijalno. Danas me je muž pozvao i rekao: „Ljubavi, u muškoj svlačionici u teretani ljudi pričaju o tvojoj emisiji” (smeh). Pazite, u muškoj svlačionici (smeh). Dobro je da ljudi gledaju i slušaju. Mislim da televizije sa nacionalnom frekvencijom podilaze publici i podcenili su ljude koji i dalje imaju interesovanja i žele da gledaju nešto normalno, a njih ima mnogo, samo nemaju šta da gledaju. Ja ne želim svakome da se svidim, apsolutno mi nije to želja, ali jeste da ih malo probudim, čačnem, da se zainteresuju.

Čačnuli ste, tako, i medije pa su mnogi vaš razgovor sa Filarijem, kojem niste dali poene na „Pesmi za Evroviziju”, izvukli iz konteksta i opisali kao brutalnu svađu. Da li vam se čini da su nove generacije, radeći na svom samopouzdanju prešle granicu u veoma subjektivan pristup o sebi?

– Kako da vam kažem, mi se ipak ogledamo u tuđim očima. Čovek je onoliko uspešan i postoji koliko ga drugi ljudi vide. Ako te niko ne vidi na ulici ti si nevidljiv. Možeš sebi da daješ na samopouzdanju, možeš sebe da posmatraš na ovaj ili onaj način, ali, na kraju, naročito kada se baviš umetnošću, objektivno je da li te neko vidi i da li se to nekome sviđa ili ne. I tu je tačka. Seneka je rekao: „Misli su najupornije kada su na pogrešnom putu”. U tom smislu, možda je najbolje neke stvari ne objašnjavati. Imala sam potrebu da mu objasnim da ne može nekome da lepi etiketu zbog svog ličnog doživljaja sebe i zbog svog nezadovoljstva. Mislim da je to vrlo ružno i to me je najviše i izazvalo da se susretnem sa Filipom, ali sve ostalo mislim da je, a kasnije sam to shvatila, potpuno bezveze da objašnjavam nekome ko nije objektivan i ko sebe uopšte ne vidi u realitetu. Dovoljno bi bilo da mu kažem da ne može meni da lepi tu etiketu, jer je to ružno. Vrlo je maliciozno, zlonamerno i ja to ne dozvoljavam.

Izjavili ste nedavno da ćete u budućnosti biti seksi onoliko koliko smatrate da treba i da je ukusno, jer imate dete od 17 godina i da je, kako ste rekli, sada njeno vreme da bude lepa i zgodna. Da li je danas većini žena teško da to osveste?

– Ja znam da imam mladu lavicu u kući, da ona treba da nadvisi i pobedi staru lavicu. To je psihološka stvar koju moram da ispoštujem. Ne želim da me se moje dete stidi i da mi sutra kaže: „Vidi na šta ličiš, kako si se to obukla”. Meni znači njeno mišljenje jer ja sa njom živim, a ne sa tamo nekim ljudima koji me gledaju. Moje dete ide u državnu školu, druži se sa decom iz kraja. Ne pripada nekim elitističkim grupama dece, potpuno je normalno dete, koje se normalno ponaša i druži sa svojim vršnjacima. Meni je to važno i razumem ako to nekome nije važno, to je isto legitimno. Ali, meni jeste.

Vladimir Bijelić