NININE MUSTRE Svrake

Družimo se sa stanovnicima u tim krošnjama, baš lepo. Mi im sipamo vode u posudu na terasi, a oni nam pevaju, cvrkuću i guguču. Dolaze tu golubovi, vrapčići, poneka zeba, senica, pa čak i slavuj. Barem tako mislim, jer nisam sasvim sigurna da prepoznajem baš ko su pevači kojih pesmica. Tu idilu nažalost, povremeno pokvare svrake.

I svrake vole da pevaju, ali stvarno ne umeju. One krešte, deru se, nadglasavaju jedna drugu i vrlo ih je neprijatno slušati. U proleće, kada se stanovnici krošnji tuja izlegu, svako malo se pojavljuju i krešte. Mi onda stalno izlazimo na terasu i teramo ih pljeskajući snažno dlanovima, jer smo ustanovili da njihove namere uopšte nisu časne. Svrake ne žele da se priključe veselom horu što se čuje iz tuja, nego kreštanjem teraju odrasle ptice, kako bi im pokrale jaja.

Jednom sam ih oterala i videla da je jedna od njih ispustila već ukradeno jaje, koje se razbilo o krov komšijske kuće. Baš sam se bila rastužila. Od tada svrake poredim sa teškim, dosadnim i uznemirujućim mislima koje me često opsedaju kada dozvolim da mi se neopaženo uvuku u glavu. Te neprijatne i preteće misli uzrokovane uglavnom nametnutim strahom, liče na kreštanje kojim se svrake oglašavaju tokom svojih nedela. Glasne su i nadjačavaju moje normalne i mirne misli, a vremenom se umnožavaju, sve jedna drugu nagdlasavaju i stvaraju mi zbrku u glavi, kao što se stvara zbrka u krošnjama komšijskih tuja. A onda me nešto prene iz sve te gungule i sa par dubokih, laganih i umirujućih udaha i izdaha, sve se vrati u normalu i svračije misli nestanu. Baš kao što par dobrih pljeskova dlanom o dlan, rastera svrake, svaku na svoju stranu.

Volim kada primetim da se to desi: da oteram te misli dosadne k'o svrake. Znam da su moje misli povezane sa mojim osećanjima i što ih više svesno koristim da kreiram svoju stvarnost, to mi je ta stvarnost baš onakva kakvu želim, zamišljam i stvaram. A kada dozvolim da me nešto spolja uzdrma, da mi protrese grane moje krošnje, onda se sva izgubim, dozvolim da me opsedaju panične misli, da uveličavaju nelagodnost neprijatnih vesti koje dolaze do mene, umnožavaju mi strahove, nervoze, tuge i ljutnje.

E, pa neće moći! Redukovala sam sve izvore informacija, pažljivo propuštam sve što čujem i vidim kroz brojne filtere svoje svesti i sve brže prepoznajem manipulaciju koju prodavci magle u saradnji sa bacačima prašine u oči (kako ne bismo prepoznali te prodavce magle) pokušavaju da nam nametnu kao normalan vid komunikacije, i još to zovu obaveštenjima i vestima. Umeju te svrake lepo da izgledaju, boje im se na suncu lepo presijavaju, ali koliko god da sijaju, mene više ne obmanjuju. Znam, ako se predugo zadrže te napadne misli u mojoj glavi, mogu da „ukradu“ i upropaste neke lepe misli i ideje, koje se još nisu čestito ni izlegle.  

Nina Martinović Armbruster

www.ninamartinovic.com