Glumac Miloš Biković: U Rusiji se ne praštaju greške

Nagrada „Los Anđeles Italia“ je, po njegovim rečima, za glumca veliko priznanje jer su je ranije dobijali neki od holivudskih glumaca. Pre nego što su se strane nagrade našle na njegovoj vitrini uspeha, Biković je svoje glumačko uporište izgradio u Srbiji, igrajući u brojnim serijama i filmovima, koje su mu donele veliku slavu i popularnost.

Učešće u velikim projektima i filmovima „Montevideo, Bog te video“ i „Montevideo, vidimo se“ omogućilo mu je da svoje glumačko umeće pokaže i širom sveta, pa tako danas svoju karijeru, osim u Srbiji, gradi i u Rusiji i to, čini se, veoma uspešno. Da u toj borbi na dva „fronta“ želi da se prikaže publici u što raznovrsnijim žanrovima i filmovima demonstrirao je igrajući ruskog klizača Vladimira Leonova u filmu „Led“, zbog čega je, kako je rekao, tehnike klizanja učio više od četiri meseca.

Dve ruske šampionke su nam bile instruktorke klizanja, a pre odlaska na pripreme u Rusiju ja sam dodatno angažovao i instruktore u Srbiji. Svaki dan sam vežbao i jeste poprilično naporno, jer vam rade neki mišići za koje niste ni znali da ih imate. Ja ih zovem vežbe za porodilje, koje nikada ne bih ni radio u teretni, ali su važne za stabilnost na ledu, rekao je Miloš Biković na početku razgovora za Dnevnikov „TV Magazin“

Da li bismo vaše umeće na ledu mogli da vidimo i van kamera?

Mislim da biste se razočarali u mene. Trebalo bi mi malo vremena da uđem u štos, kako bih ponovo klizao.

Nekoliko godina unazad radite u Rusiji, kakav je utisak na vas ostavila ruska publika, da li je zahtevnija od ovdašnje?

Nije, ali je otvorenija. Tamo vam pišu kritike i pohvale na dve strane, a ne štede vas ako nemaju ništa lepo da kažu. Rusi imaju istančan ukus i njihova publika je vrlo kritički nastojena. To može da bude i pomoć za glumca, ali i pritisak.

Oni imaju obrazovanu publiku, ali se ne razlikuje u suštini od naše. Hejtera ima i ovde i tamo, ali i normalne, pozitivne publike.

Da li je, onda, ruska publika bila od pomoći ili ste imali pritisak zbog toga?

Nije bio pritisak, ali jeste bilo izazovno. Mada, više se koncentrišem na svoj posao, a tek onda gledam kako publika reaguje.

A kako vam se dopala ruska filmska mašinerija? Jeste li morali da se prilagođavate nekim posebnim tamošnjim pravilima ili ste slobodno uplovili u celu tu priču?

Postoje neka pravila koja se razlikuju od naših. Oni imaju čitav tim kasting direktora i agenata koji kod nas ne postoje, ali su prisutni u velikim sistemima. Mi nemamo novca za to.

Tako da je bilo potrebno da naučim kako to funkcioniše, ali pošto je taj sistem dobro uređen i sva pravila se dobro znaju, imao sam uglavnom normalna iskustva. Dešava se i u Rusiji da postoji kršenje pravila, ali ja sam prolazio dosta dobro.

Utisak je da su vas srpski reditelji stavili u kalup uloge dobrog momka. Da li je odlazak u Rusiju bila prilika da se publici predstavite u nekom novom svetlu, žanru i kroz neke drugačije uloge?

Jeste, definitivno. Mi nemamo novca da bismo mogli da eksperimentišemo, a i kad imamo novca ne znamo da ga upotrebimo. Često se pokaže da neki projekti budu lošeg kvaliteta, jer je odnos prema filmu nekih ljudi zastareo. Mi nekako te greške lako praštamo. U Rusiji se takve greške ne praštaju.

Tamo kada napravite loš projekat, a dobili ste novac od države, više ga nikada nećete dobiti ako ne zadovoljite određene kriterijume. Zato oni dobro obave pripreme za projekte, pa vi kao glumac imate mogućnosti da pripremite i odigrate različite uloge.

Onda možete da menjate svoj glumački izraz. U Srbiji se radi po principu: „Daj mi dvesta grama Bikovića, trista grama Vuka Kostić i to pomešaj s jednim Đuričkom i Ćetkovićem, pa će to onda dobro da deluje“. Takav je odnos često kod nas, što je, nažalost, na štetu publike, ali i glumaca.

Snimam film o Tesli!

Najavili ste i snimanje filma o Nikoli Tesli u vašoj produkciji. Kakav će to biti film?

To će biti naučna fantastika. Ovim filmom želimo da svet podsetimo na srpskog genija, koji je promenio i obasjao celu civilizaciju. Želimo da pozicioniramo Nikolu Teslu kao prvog ili možda najznačajnijeg IT stručnjaka na svetu, jer on je bio Stiv Džobs pre Stiva Džobsa.

On je doveo do tehnološke revolucije, koju mi nismo umeli da iskoristimo. Mislim da je danas, kada je digitalizacija u toku, veoma važno da mi kao društvo shvatimo da je to velika šansa za nas i da je IT sektor nešto što Srbiji može da dozvoli da postane prva u svetu. Zvuči neverovatno, jer mi nismo naučeni na pobednički scenario, ali moramo da shvatimo da je to naša velika šansa i da ćemo nestati ako je ne iskoristimo.

Tako da mislim da je Nikola Tesla dobar primer i dobar je momenat da se o njemu govori, posebno kroz film. Mi imamo genijalce i svaki genijalac sa kompjuterom može ovu zemlju da učini prvom u svetu. Obratite samo pažnju na digitalnu Srbiju.

Vaše ime se sve češće pojavljuje na listama producenata, da li je to na neki način beg od prezasićenosti glumom ili je to neka nova strast?

Ne, ja verujem da ću kao producent umeti da se ostvarim i da imam čime da se doprinesem kinematografiji. Nije to nikakav beg od glume, jer ja u tim filmovima koji su rađeni u mojoj produkciji uglavnom i igram.

Najavili ste i otvaranje grafičkog studija za obradu slike, šta će to doneti srpskoj kinematografiji?

Ukratko, doneće to da nam „Nemanjići“ izgledaju kao „Igra prestola“ ili bar da takva serija bude bliža. Doneće i to da se naši filmovi ne snimaju samo u dve sobe i sa tri automobila. Mi retko kad imamo filmove kao što je to bio „Montevideo“ i slično, koji imaju veliki budžet.

Mi ćemo time doći do toga da pravimo filmove holivudskog nivoa, možda ne „Marvelovog“, ali ćemo za relativno male pare moći da snimamo velike filmove. To će otvoriti vrata i za srpski animirani film.

Da li mislite da se dobri srpski filmovi polako vraćaju u modu?

Za to je potreban novac. Mi imamo toliko intenzivno nabijenu istoriju, ali i svakodnevicu, tako da, potrebno je samo da filmski zabeležimo našu realnost i to je već blizu da postane remek delo.

Imamo toliko bogatu istoriju koju nismo obradili, samo je potrebno više ulaganja u kinematografiju, a, evo, mislim da je to od ove godine počelo i nadam se da će se taj trend nastaviti. Da će tih deset miliona koje je uloženo u kinematografiju sada uroditi plodom i da će toga biti još više sledeće godine.

Izjavili ste da je život potrebno podeliti između tri stremljenja, a to su ljubav, ambicija i sreća. Kako vi u tome uspevate?

Da, u stvari potrebno je da pronađete sreću između ljubavi i ambicije… Pa, to je proces i to naporan. Morate da upotrebite glavu, da za svaki dan i svaku situaciju u životu na drugi način pristupate, da biste nešto uradili.

To znači da treba biti svestran i otvoriti širom oči i uši. Morate da uvažavate i poštujete ljude, jer oni donose sreću. Nema sreće i uspeha bez drugih ljudi.

Vladimir Bijelić

foto: Jovana Jarebica