Glumac Andrija Kuzmanović o seriji "Složna braća": Stariji glumci su bili moderniji od nas

Ovoga puta tema serije nije posleratno stanje, već razne aktuelnosti u kojima su se našli novi likovi i nova generacija koja se naslanja na prethodne. Jedan od likova je i Gile, kojeg tumači glumac Andrija Kuzmanović, koji je u intervjuu za Dnevnikov TV magazin rekao da njegov junak, iako ga često porede sa onim kojeg je u prvoj sezoni igrao Zoran Cvijanović, jeste potpuno novi lik koji trguje različitim stvarima i stoga često navraća u kafanu „Složna braća“.

– „Složna braća“ me asociraju na Jugu. To su tzv. regionalna složna braća, iz bivših bratskih zemalja, sada podeljeni nekim granicama. Naravno, to tako mora da bude i meni je to jasno i ja u tome ne učestvujem mnogo, ali kada sednemo u kafanu i kada radimo neki biznis onda smo braća. Kada je neka frka i kada ih „napadne“ neka treća sila, što ćete da vidite u seriji, odmah se svi ljube i vole. Mislim da smo se baš lepo igrali sa trenutnom situacijom u svetu – istakao je na početku razgovora za naš list glumac Andrija Kuzmanović.

Gledamo vas i u ulozi domaćina kviza „Pogodi mi godine“ na TV UNA. Kako vam se dopada uloga voditelja u kojoj vas do sada nismo gledali?

– Nisam još uvek stigao da pogledam kako to izgleda, a ja sam vrlo samokritičan, što je nekada opterećujuće. Mada mislim da kada samokritika nestane onda se zaustavlja i napredak. Uvek može bolje, ali siguran sam da se nismo tim kvizom obrukali. Ja sam poželeo da sebe vidim u tom nekom programu. Tu nema teksta, koji ti je napisan, pa ga izgovaraš, nego si oslonjen na neko svoje dosadašnje znanje, to je živi program. Mislim da smo napravili jedan interesantan porodični kviz. Da me pitate da li bih se opet time bavio verovatno bi odgovor bio ne, ali sam želeo sebe da vidim koliko vladam u tome. Bilo je ono: „Izađi, pogini, pa se umij“ i idemo ispočetka. Mislim da kao umetnik i javna ličnost moram da zatvaram neke krugove koje sam imao želju ranije da radim. U ovom trenutku mislim da sam ponudio najbolje.

Humor tih 90-ih godina bio je inspirisan ratom i cela serija je bila ironičan odgovor na tadašnju situaciju. Šta je ovoga puta bio glavni pokretač humora?

– Sada je tehnologija otišla predaleko, iako su oni i tada govorili o nekim stvarima iz budućnosti i mnoge od njih čak i pogodili. Sada smo se fokusirali na neke globalne trendove - epidemije, rutere, 5G, 7G mreže. Pošto već imamo neke hemijske ratove mislim da smo se i sa tim malo igrali u seriji više nego ranije. Pre su teme bile devize, živa roba, rekorderi, a sada su neke globalnije stvari u pitanju. Nismo jurili humor, već je on došao kao posledica dobro organizovanog seta.

Je l' bilo straha ili treme kada ste dobili poziv da se priključite „Složnoj braći“?

– Bilo je radovanja, mnogo sam se obradovao. Odrastao sam na toj seriji i sad imam priliku da igram sa glumcima koji su mi bili idoli i koje sam jedva čekao da vidim negde na ulici. Mislim da je to velika čast za mene kao glumca i umetničkog stvaraoca. Niko ovde nije imao neku frku. Svi smo to posmatrali kao da pravimo neku novu stvar, koja je naslonjena na nešto što je već regionalno pobedilo. Bile su pozitivne reakcije kad god bismo došli na set. Moram da pohvalim produkciju „ETM“ koja nam je zaista omogućila da se sa uživanjem bavimo našim poslom i da se prepustimo.

Kako ste tada razumeli priču o „Složnoj braći“, a kako danas gledate na nju?

– Mi smo neki „perpetuum mobile“. Stalno se vrtimo. Tehnologija napreduje i ljudi su naravno uz nju, ali mislim da se stalno vrtimo i da je sve postalo brzo. Danas je ljudima teško zaokupirati pažnju. Pogotovo nekom zdravom komedijom, ali mislim da barem mi glumci i umetnici moramo stalno ljude da fasciniramo ispočetka. Mada moraš i sebe da fasciniraš ispočetka. To je stalno neka borba. Tek sad vidim koliko su stariji glumci bili moderniji od nas. Zašto? Jer su tehnologiju imali svedenu na minimum, a mi i dalje učimo od njih. Mislim da su se umetnošću bavili iz ljubavi, a ne zbog para. Kada na ekranu gledam neke glumce koji su odavno umrli shvatim koliko su oni zapravo moderniji od nas. Sve se nešto iskrivilo, otišlo u neki kič, iskreno da vam kažem. Mislim da se pozorište i dalje bori da očuva neke prave vrednosti.

Tu se nadovezuje i priča o filmu „Toma“ u kojem ste igrali. Mislite li da su ga ljudi upravo zbog tih vrednosti koje su nekada bile na ceni i zavoleli?

– Ljudi vole „Tomu“, to je neki novi omiljeni film mnogim generacijama - i starijima i mlađima od mene. Klinci su opet počeli da naručuju Tomine pesme u kafani, vratili smo ih nekim pravim pesmama, pravoj emociji, ali opet je to dokaz da su ljudi nekada bili moderniji. Eto Toma je i dalje moderan. Imate Dragana Bojanića Gidru - njemu se klinci i dalje smeju, a čovek je umro pre 40 godina. Moji sestrići me pitaju za Gidru, za Batu Stojkovića, Batu Živojinovića, Zorana Radmilovića, interesuje ih kakvi su bili i da li sam ih znao. Nažalost, nikoga od njih nisam upoznao. Kroz njihovo stvaranje sam uspeo da ih upoznam. Čim se neki klinci za njih raspituju jasno je koliko su oni „probili“ i koliko su retroaktivno ponudili neku umetnost. Tek sad skidamo neke slojeve i gledamo. To je krug koji se vrti. Ako se već sve vrti i ako se istorija ponavlja, a to jeste tako, nije floskula, onda barem to ponavljanje moramo da učinimo inovativnijim, modernijim, pravilnijim za naše doba, naše vreme.

Igrate i u filmu „Zlatni dečko“ koji je stigao u bioskope. Kakvu priču o fudbalu sa druge strane on otkriva?

– Mislim da smo uradili jednu regionalno bitnu stvar, jedan evropski film, siguran sam u to! Kao što je, uostalom, i „Južni vetar: Ubrzanje“ za mene evropski film. Gledao sam ga u bioskopu i kada sam video produkciju na tom nivou zaista sam bio oduševljen. „Toma“ isto, ali u tom filmu sam igrao, pa ne bih o njemu da govorim kao gledalac. A „Južni vetar“ sam posmatrao kao gledalac i zaista mogu nekome da ga pokažem i da kažem da je to produkcija iz moje zemlje, a ja se bavim ovim poslom. E tako isto mislim i da će „Zlatni dečko“ biti sledeći u nastavku koji će da digne neke repere i standarde kada hoćeš da se igraš filmom u Srbiji.

Hoće li publika ući u srž fudbala kroz taj film?

– Ne ulazimo preterano u srž koju ne znamo ni vi ni ja. Ništa novo, što nismo mogli do sada mogli da vidimo ili što već ne znamo prećutno, nismo rekli kroz ovo ostvarenje. Samo smo ekranizovali neke stvari koje su istinite.

Vladimir Bijelić