Digitalizacija mozga: Polovina prvaka nosi mobilni telefon na čas
- Četvrt veka sam učiteljica i mogu da kažem da dolaze potpuno drugačije generacije koje traže da sve dobiju na blic, instant. Za njih je sve kratka i brza informacija, koja je već sažvakana i koju nisu istražili i naravno da je kasnije i brzo zaborave. Strahovito puno vremena provode ispred ekrana, igrajući igrice i gledajući često neprimerene crtane filmove, a sva ta tehnologija utiče na njih tako da više nemaju strpljenja i veštinu da pišu, boje, vežu pertle, igraju školice – objašnjava uticaj digitalnih tehnologija na kognitivne sposobosti đaka, Sanja Stanković, učiteljica u OŠ „Prva vojvođanska brigada“.
Ona se trudi da kroz sopstveni model ponašanja odvoji decu od uloge pukog posmatrača i da ih vrati, odnosno nauči nekim zaboravljenim aktivnostima i vrednostima, te je Sanja Stanković, realizator lutkarsko-dramske sekcije „Zvezdice“, starešina izviđačke sekcije „Bistričak“, koordinator Crvenog krsta u školi i sekretar aktiva Crvenog krsta Novog Sada.
Istraživanje Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja je pokazalo da više od polovine dece u školskom uzrastu poseduje jedan digitalni uređaj, najčešće pametni telefon. Da li ih donose na čas?
- Premda se na prvom roditeljskom dogovorimo da se ne donose mobilni telefoni u školu, već od polugodišta deca ih donose, a roditelji ih obučavaju da sakriju telefon od mene. To me je porazilo, posebno jer su to mala deca čije oči ne lažu i kojima je neprijatno kad im zazvoni telefon u sred časa jer baku ili mamu zanima kako su. Možda je u pitanju prevelika briga, ali svakako nije dobra jer bi u školi deca trebalo da uče ili da se igraju sa svojim vršnjacima, a roditelji imaju moj broj telefona ukoliko su zbog nečega zabrinuti.
Da li je zaista kod novih generacija primetan pad koncentracije, smanjen vokabular, mogućnost pamćenja...?
- Primetila sam nešto što smatram zanimljivim, a to je da su deca koju bake čuvaju i dovode u školu razgovorljivija i lepo se izražavaju, dok ostala neretko imaju problem jer su veći deo dana zabavljena tehničkim uređajima. Imam decu koja su po ceo dan sama kod kuće jer roditelji zbog radnog vremena ne stižu da se bave njima, pa se trude da ih vaspitaju preko telefona i zabave igricama i crtićima, a rezultat je upravo manjak koncentracije i siromašan vokabular.
Roditelji moraju da razgovaraju s decom. Danas roditelji pitaju dete „Šta je radila učiteljica u školi?”. Nije to najvažnije, nego šta im se sve dogodilo u školi, šta su naučili, to je važno. Što je još gore, roditelj često pita reda radi i ne sasluša odgovor. Ispričajte se s decom, jer oni odgovarajući na vaša pitanja uče da gledaju i zapažaju stvari i ljude oko sebe i prenose svoje utiske, emocije, novostečeno znanje.
Isto istraživanje pokazuje da dve trećine učitelja (68 odsto) retko pomaže učenicima pri korišćenju interneta. Treba li inkorporirati digitalne tehnologije u nastavu pod stručnim nadzorom ili smanjivati njihovu upotrebu?
- Meni je na časovima uvek uključen projektor povezan na računar i internet i često im pravim prezentacije. Ne bežim od digitalnih tehnologija jer mi pomažu u nastavi. Umem da im pustim i snimak s Jutjuba, recimo o kujundžiji, ako učimo nešto novo i nepoznat im je taj pojam. Ali to može samo pod kontrolom učitelja jer oni nemaju dovoljno znanja da bi sami mogli da se orijentišu i pronađu prave informacije na internetu. Dakle, mogu da koriste moderne tehnologije, ali uz nadzor i naravno, moraju da imaju predznanje da bi mogli da se upuste u istraživanje. U prvom razredu đaci vide kako ja tražim neki pojam i na koji način im napravim prezentaciju, a onda ih tome učim da bi i sami mogli to da urade kasnije.
S druge strane vodite lutkarsko dramsku sekciju koja je negde zaboravljena umetnost u svetu naglog tehnološkog razvoja?
- Malo ljudi se bavi lutkarstvom, a veoma je kreativno i deca umeju da osete lutke i da ih ožive jer ih zavole. To im je prirodno - da se igraju lutkama, a ne telefonima. Jedan učenik mi je rekao da želi da bude lutkar jer nekada kad javno hoće nešto da kaže on se samo rasplače, a kroz lutku će naučiti kako da stane pred grupu ljudi i da im se obrati. Deca se nekada kriju iza lutke dok ne steknu sigurnost da i sama stanu na scenu. To im pomaže da se izbore s javnim nastupom. Lutkarstvo razvija i ljubav prema pozorištu. Deca koja su lutkari na poseban način komentarišu predstave koje gledamo, jer umeju da ih analiziraju. Jednostavno, kod njih se razvije kritičko mišljenje kojeg danas manjka kod dece, a umeju i da ga izraze jer čitaju dramske tekstove i dajem im slobodu da ih dopune.
Ne moraju sva deca da budu lutkari, postoje i drugi načini da se zavoli čitanje, pozorište, igra. Moje odeljenje ima svoju biblioteku. To mi je posebno važno u prvom razredu jer neka deca znaju sva slova i da čitaju, a neka ne umeju ni olovku da drže. Oni koji brzo urade zadatak mogu da se posluže knjigom, a ne da se dosađuju. I to je način na koji zavole knjigu, ali nauče i da biraju knjigu, da se raspituju jedni kod drugih i preporučuju knjige.
Kako bi sve roditelji mogli da se igraju sa svojom decom, razvijajući njihove veštine, umesto da ih ostave pred tabletom?
- Recimo, jednom smo moji đaci i ja napravili zeku od kartona s rupom u ustima u koju su deca morala da ubace lopticu, ali s jednog na drugi kraj učionice. No, to nije bila samo puka zabava i takmičenje, već i vežba preciznosti. Takođe, zeka je bio igračka koju su đaci sami napravili od recikliranih materijala jer sve što radimo mora da ima neki smisao. Pošto deci nedostaje koncentracije i navikli su na digitalni svet u kome „slike lete“, onda često roditelji i učitelji prave spektakl i cirkus da bi im privukli pažnju. Mislim da je to pogrešno. Treba unapred imati cilj – šta je to što se uči i onda osmisliti korake ka tom cilju, od kojih je dovoljno da prvi bude zabavan. Dakle, nije poenta puka fascinacija i animacija dece, nego učenje.
S druge strane, treba ih i fizički animirati, pa im često pravim poligone jer je primetno da je ova generacija manje spretna od prethodnih. Grad je donirao našoj školi bicikle, pa neka deca tu prvi put i nauče da ih voze. Ali verujte, daleko su oni od bicikla, kad imam puno dece koja ne znaju da igraju školice, prosto ne znaju da skaču, a to ranije nije bio slučaj. Za to roditeljima ne treba investicija, treba odvojiti vreme i iscrtati školicu. Potom, današnjoj deci je teško da vežu i pertlu pa sa izviđačima organizujem takmičenje u vezivanju pertli kao i ubacivanju loptice u koš. Neko bi se nasmejao i smatrao sve ovo banalnim, ali to su važne stvari jer deca to danas ne rade. Imam između 50 i 60 dece koja dolaze na časove izviđaštva jednom nedeljno. Sa njima odlazim u prirodu gde se prave skloništa, logorska vatra, uče se orijentaciji, upoznaju prirodu. Osim toga, uče se kulturi putovanja i ponašanja u prirodi jer neka deca prvi put tako odu u šumu. Inače, sva uputstva i bitne informacije za izviđače uvek delim na našoj Fejsbuk grupi čiji su članovi roditelji, ali i deca, i koja je naravno, zatvorena zbog bezbednosti. To je po meni adekvatna kombinacija prirode i digitalne tehnologije.
Tekst je deo feljtona „Digitalizacija mozga” posvećenog uticaju digitalnih tehnologija na kognitivne sposobnosti dece i mladih. Prethodne tekstove možete pronaći na našem sajtu www.dnevnik.rs pod nazivom „Da li postajemo pseudodebili?” sagovornik je dr psihologije Goran Dejanović i „Postaju li obdaništa centri za odvikavanje netoholika”, sagovornik je pedagog u „Radosnom detinjstvu” Nevena Bogdanov. U narednom broju razgovaramo sa Marinom Tokin, nastavnicom srpskog jezika i književnosti u OŠ „Prva vojvođanska brigada“, magistrom književnih nauka i doktorandom metodike nastave.
Da li im nedostaje mobilni u prirodi?
Kad krenemo fali im mobilni, ali na njega posle zaborave. Kada deca ne mogu da koriste telefon, ona se igraju jer to je njihova priroda.
Kako decu vratiti u sekcije, poput lutkarske, izviđačke, ili ih zainteresovati za planinarenje ili organizacije poput Crvenog krsta?
- Lutkari, Crveni krst, izviđači i planinarenje su meni lično važni i ja taj model ponašanja prenosim na decu. U okviru aktivnosti Crvenog krsta idu na „Trku za srećnije detinjstvo“ ili prave predstave za njihove akcije. Kasnije se upoznaju sa zadacima i radom Crvenog krsta i uče se empatiji, a kada postanu stariji mnogi postaju volonteri. Učestvujemo u mnogim humanitarnim akcijama ali ne na nivou „Deco, hajde donesite nešto za nekoga ko je ugrožen”, pa onda nisu motivisani ili čak i plaču jer neće da daju ni ono što im više ne treba npr. neke svoje stare igračke. Deca moraju da se upute u priču, da shvate smisao akcije. Kad je u Obrenovcu bila poplava, razgovarala sam sa svojim đacima o deci kojoj je voda odnela sve i koja nemaju ništa. U razgovoru smo došli do toga da bi mogli da poređaju sve svoje igračke i pronađu one s kojima se nisu dugo igrali i da ih poklone kako bi usrećili nekoga. Na kraju smo sakupili 16 džakova igračaka. Oni su s osmehom davali, jer je bitan smisao i razumevanje svakog postupka i naravno, ponovljam, model ponašanja. Ako roditelji i nastavnici i sami po ceo dan kuckaju telefon, ne razgovaraju, nemaju društvenu odgovornost, empatiju, kreativnost i kritičko mišljenje, onda ni deca nemaju odakle to da usvoje.
Snežana Milanović
