Zoltan Puškaš: Tinejdžerske tegobe i muke odrastanja

I pošlo mu je za rukom. Ovog puta pokušaće ponovo da se suoči sa naizgled nerešivom kombinacijom forme mjuzikla i netipičnog komada za taj žanr - “Buđenja proleća” nemačkog pisca Franka Vedekinda, napisanog davne 1891.

Inspirisan pomenutim Vedekindovim delom, najpre je nastao brodvejski rok mjuzikl “Buđenje proleća” autora Stivena Satera i Dankana Šejka, koji će, ovog puta u Puškaševoj režiji, premijerno biti izveden 22. aprila, u okviru festivala Novosadske muzičke svečanosti (Nomus), koji ove godine slavi četiri decenije postojanja. Sa ovim festivalom Puškaš je već uspostavio saradnju pre nekoliko godina, i to vrlo uspešnu, režirajući 2011. mjuzikl “Čarobnjak iz Oza”, koji je publika veoma volela.

Ideje za novi mjuzikl Puškašu neprestano naviru, i on pokušava da ih učini što eksplicitnijim, jer je Vedekindov tekst pun adolescentskih tegoba i muka odrastanja, seksualnog sazrevanja tinejdžera i suočavanja sa dotad nepoznatim stvarima, koje sredina osuđuje bez obrazloženja, i pogovora. Današnji čovek misli da je to za Vedekindovo vreme bilo normalno i nešto što ne iznenađuje, i nije dovoljno svestan da se gotovo iste takve situacije događaju i sada, i što je još gore, s istim posledicama.

Kako ste izabrali ovaj Vedekindov komad za novi mjuzikl koji radite?

– Krenuli smo od teme. Znao sam taj komad od ranije, čitao ga, a dramaturzi Kata Đarmati i Robert Lenard su rekli da je ovaj tekst baš za mene. Ova tema mene jako interesuje, sličnu sam nedavno obrađivao sa amaterima u Adi, i ispostavilo se da je ona pokazala kako mladi danas tamo žive. Glumci, sa kojima sam radio, pisali su za potrebe ove predstave kako oni žive, kako im je u školi, i kako žive sa roditeljima. Nekako mi je bilo žao kada se ispostavilo da i tamo mladi žive u okruženju u kojem je sve u porodici tabu, kao u situaciji kada mlada devojka dobije menstruaciju, i sve joj je nepoznato, ali roditelji ne žele da pričaju o tome. I uopšte, sve što se tiče seksa je tabu, i sve je tabu, i u Srbiji, ili bilo gde na svetu... Zato su nam mladi ljudi takvi kakvi jesu, ne samo zbog politike, nego zbog nas. Mi smo za to itekako krivi i odgovorni.

Ali, ovaj tekst ima više od veka. Zar se nešto u međuvremenu nije dogodilo da malo promeni stvari? 

– Ne, zamislite, isto je kako je Vedekind napisao, i nasilje u porodici i svaka druga vrsta nasilja. U tekstu postoje svi problemi koje i mi danas imamo u porodici, školi, u društevnom smislu... Nažalost.

Pune su nam novine toga, možda se više priča ali ipak se ništa ne menja, niti se tabui ruše, što je dosta neverovatno?

– Baš tako, i ja mislim da mi moramo da pričamo o tome, jer ako publika vidi ovakvu predstavu, bar neko će posle nje promeniti mišljenje. Dogodilo mi se nešto zanimljivo pre nekoliko dana, da me kolega, koji nije odavde, zove i zamoli da napravim dobru predstavu na ovu temu, zato što je svojevremeno saznao da je u njegovoj familiji postojalo nasilje, jer je neko od roditelja maltretirao svoju decu. Zato moram da pričam o tome. Moramo i mi umetnici da pričamo o tome, šta se dešava u sredini u kojoj živimo. Nažalost, to postoji, i jako mi je žao zbog toga, ali ako želimo nešto bolje, onda moramo i mi drugačije da razmišljamo, da ukazujemo šta to sve nije u redu, i da se bavimo takvim problemima.

Obično se za mjuzikl vezuju vedrije teme, možda su melodrame negde između, a ovde je sve dosta mračno. Kako se onda pristupa takvoj temi u mjuziklu?

– Jeste, jako je mračno, ali, hvala bogu, što se tiče muzike, ima i malo veselijih pesama. Mislim da, inače, nije sve samo crno i belo, nego imamo različite boje. I jeste sve malo melodramatično. Teško je sve to napraviti i jako sam zahvalan koreografkinji Ildiko Đeneš, koja je uvek jako dobra. Zahvalan sam i što imamo živi ansambl u predstavi. Vodi ga David Klem, tu su još tri momka, i sada možemo da se igramo s muzikom, tempom, i scenama za pojedine pesme, upravo da sve ne bi bilo mračno i u istom tempu. 

Gde ćete smestiti muzičare?

– Zamislio sam da oni budu na balkonu, jer je živa muzika dosta glasna. Možda je moja greška, ali više ne želim da gledam muzičare na sceni, jer oni u predstavi pripadaju sasvim drugom svetu, živi su ljudi, i ne mogu da ne reaguju, a meni to razbija iluziju. Zato će oni biti na balkonu, stavićemo tamo i kameru, pa će publika videti i kadrove sa bendom.

Kakvo vama, kao reditelju, ima značenje činjenica da će premijera ovog mjuzikla da se dogodi u okviru festivala Nomus?

– Jeste veća odgovornost, mada inače nije tako. Uvek kada radim predstavu, za mene je to jako velika odgovornost, i uvek se trudim da treba da je uradim najbolje što znam. Tako je i sada. Smislio sam da predstavu igramo uz projekcije, pošto nećemo imati klasičnu scenografiju, nego trodimenzionalnu, i sve će biti u beloj boji, i kostimi, i scena koja će izgledati prazna. Biće jako teško, treba nam pravi majstor za to, ali voleo bih da napravimo animaciju koja će scenu učiniti grandioznom. Razmišljam i o osvetljenju, da nastavimo putem kojim smo išli u „Snu letnje noći“ i napravili korak napred. Tako je uvek kada radim sa Robertom Majorošem, jednim od najboljih u Srbiji kada je pozorišno svetlo u pitanju. Nadam se da će i sada nešto dobro ispasti.

Nataša Pejčić

Energija mladosti

Ko je u glumačkom ansamblu?

– Igraju studenti druge i četvrte godine. Glavni glumac je Čongor Berta (Melhior), a glumica Lea Blaško (Vendla), dok su od članova ansambla Novosadskog pozorišta tu Terezija Figura i Arpad Mesaroš, kojima su poverene uloge odraslih. Publika će moći da oseti neku drugačiju energiju, jer podela je dosta mlada, rade punom parom i jako su željni rada.