Željko r. Andrić: Mocart „kriv” za Betovenovu nagradu

Neko bude siguran od prvog trenutka da želi da se upusti u to, kao solista Opere Srpskog narodnog pozorišta bariton Željko R. Andrić, pa rezultat toga, ni manje ni više, bude pobeda u Češkoj gde je osvojio Betovenovu nagradu za najboljeg pevača.

Ovo priznanje mu je u dodelila tamošnja Evropska muzička akademija, zahvaljujući odluci petočlanog žirija, ali i Mocartovim arijama koje su Željku R.Andriću donele Betovenovu nagradu.

Učesnici ovog masterklas takmičenja nastupali su u tri češka grada. Najpre u Teplicama, sedištu Filharmonije severne Češke, pa u Jablonecu, a zatim u Pragu, u koncertnoj dvorani “Smetana”. Takmičili su se i dirigenti, njih čak 12, i 21 pevač, među kojima su nagrade otišle tenoru, sopranu, našem baritonu i jednom dirigentu.

Ovo takmičenje je nespecifično, i raditi sa toliko dirigenata je neobično. Kako ste ga izabrali?

- Ima puno sajtova koji sadrže zbirno skoro sva takmičenja sveta. Meni nije bio cilj da idem na takmičenje, nisam neki takmičarski tip, a i u godinama sam koje su već na granici kad je u pitanju takmičenje. Međutim, hteo sam da idem na masterklas, ukucao to na internetu, i “pojavio” se Mocart, pa “Don Đovani”, “Figarova ženidba” i “Kozi fan tute”. Odlučio sam se za prve dve opere, i onda video da je to u Češkoj, a kada sam pročitao da je i za dirigente i za soliste, jednostavno sam morao da apliciram, jer nisam nikada ni čuo da postoji takav masterklas. Oduševio sam se time.

Nagrada nije novčana, nego podrazumeva nastup sa Filharmonijom severne Češke. To sam tek tamo saznao. U principu sam se zato i opredelio. Bilo je izvanrednih dirigenata, njih čak 12, od kojih sedam stalno diriguje nekim orkestrima. To je jako lepo iskustvo i za nas i za dirigente.

Koliko je vredno, i potrebno, uporediti se sa drugima, videti gde si?

- To je jako važno i, uostalom, takmičenja i služe tome, da neko, ko se prijavio, vidi gde se nalazi i koja mu je pozicija u tom svetu. Postoji tu i nervoza i pritisak, ali ja sam imao veliku dozu sigurnosti, s obzirom da je moj profesor pevanja Sead Buljubašić išao sa mnom. Sead Buljubašić me je samo nazvao, i rekao da bi sa suprugom Milicom išao sa mnom, da mi daju podršku, jer su i oni shvatili da je ovo jako ozbiljna stvar. Bili su sa mnom svih 16 dana i zato sam se od prvog dana tamo osećao kao kod kuće.  

Malo je neobično da nagrada nosi Betovenovo ime, jer se on baš ne vezuje za vokalnu umetnost. Otkud to?

-  Betoven je često boravio u Teplicama i upravo se tamo upoznao sa Geteom, tako da su tamo jako ponosni na to, i dosta toga nosi njegovo ime. I hotel u kojem sam odseo zove se “Betoven”.

Opera“Don Đovani” je na repertoaru Srpskog narodnog pozorišta, ali vi niste dosad imali prilike da pevate naslovnu ulogu?

- Ne, ali sam učestvovao na premijeri te predstave i pevao ulogu Mazeta. To mi je bila prva uloga u životu, radio sam je kao član hora. Inače, pre toga nikada nisam pevao u “Don Đovaniju”, zapravo sam i Mocarta slabo radio u svom školovanju i uopšte, ali je profesor pre godinu dana počeo da me pritiska da radim Don Đovanija, i sad mi je to prelepa rola.

Kad vas očekuje nastup sa Severnočeškom filharmonijom?

- Dobio sam poziv za 21. april, da pevam na otvaranju Festivala Jozefa Šuka i ostalo je samo da se dogovorimo za repertoar. To su dobre prilike. Češka je zemlja kulture i na takve festivale dolaze ozbiljni ljudi. Nama umetnicima je velika radost da možemo da dobijemo priliku da nas čuje neko iz Evrope i, sad, nikad se ne zna. U našem poslu ogromnu ulogu igra sreća, to da će vas neko čuti, i da ćete biti na pravom mestu, u pravo vreme.

Razmišljate li o tome da li će vam se otvoriti neka vrata? Da li mi precenjujemo, ili potcenjujemo koliko jedna nagrada, prilika, može da donese?

- U principu, sama nagrada ne mora ništa da znači. Kao i u svemu, čovek dobije nagradu, pa jednostavno ništa ne uradi od toga. Svi mi imamo viziju da prvu priliku koju dobijemo moramo da iskoristimo, da ćemo je dobiti sto odsto. Razmišljao sam o tome kada sam dobio nagradu. Prvo nisam znao gde se nalazim, ni kakva je nagrada. Ništa nisam stigao ni da pitam, iznenadio sam se, a kada sam “sklopio kockice”, mislio sam da bi to mogla da bude prilika za nešto veće. Međutim, ne mora ništa da znači.

A, kako ovde stojimo, koliko ste (ne)zadovoljni mogućnostima koje naša scena nudi jednom pevaču?

- Mi imamo sreću u nesreći, u našem pozorištu. Prvo, kuća ima ogromne mogućnosti, ansambli su nam svi na jako zavidnom nivou. Druga sreća u nesreći je što nas ima malo solista, tako da, što god čovek nauči, naravno to mora da bude na određenom nivou, ima priliku da peva.

Nataša Pejčić