Uroš Đurić: Nema razlike između popularne i visoke kulture

Jedan od njih je i Uroš Đurić, opštepoznat u popularnoj kulturi, ali kao likovni umetnik poznat i publici MSUV, jer je 2013. godine predstavljen velikom izložbom “Strategije ekscesa”. Dok je njegov rad “Aproprijacije 2/ Društveni portreti” bio pred posetiocima, Đurić je na otvaranju imao i ulogu savremenog muzičkog umetnika, poznatijeg pod akronimom di-džej.

Izgleda da ima mnogo toga zajedničkog između potrebe da se zabavi i bude zabavljen, sa prirodom umetnosti?

- Kada razmišljam o životu u kojem sam se formirao kao ličnost, čini mi se da je umetnost bila kudikamo prisutnija. Nama je sve bilo art. Trudili smo se da umetnost bude u svemu, postupcima, odlukama, stavovima koje iznosiš u javnosti, raspravama koje vodite privatno, na žurkama, na ulici... Pripadao sam generaciji koja nije pravila, iako je razumela, razliku između, uslovno rečeno, zvanične ili visokoprofesionane umetničke prakse i umetnosti koja je bila način na koji se oblačite, određujete muziku koja vas interesuje ili aspekte onoga što vas interesuje. To je sve bilo deo jednog paketa. U tom smislu, di-džejing nije bitno odvojen od umetnosti kojom se bavim, iako se time bavim krajnje svesno da će to imati standardan odziv u javnosti, kao i pojavni oblik koji pripada visokoj kulturi. Ta granica je nešto što mene, kao ni mnoge iz moje generacije, nikada nije striktno zanimalo. Kao, ovo je popularna, a ovo je visoka kultura, na nekom akademskom nivou ili bilo kom drugom zatvorenom krugu.

Da li nam zato danas izgleda kao da smo zapali u krajnost, da ako niste prisutni u medijima, u mejnstrimu, onda vas i nema!?

- Te vrste otklona je uvek bilo. Radikalne tendencije umetnosti 20. veka koje su sada deo skoro svakog institucionalnog muzejskog paketa u svetu, koji vam se nude sa najviše tačke u vrednosnom smislu, pre samo 100 godina bile su potpuno obezvređene sa te iste tačke, počevši od impresionista, koji su bili ismevani. Impresionizam je bio naziv likovne kritike koja se negativno odnosila spram onoga što je viđeno na jednoj Moneovoj slici. Pošto se ona zvala “Impresija, rađanje sunca”, impresionisti je bio pogrdan naziv koji su oni genijalnom odlukom prihvatili. Nešto slično onome kada su navijači Partizana i svih drugih timova navijače Zvezde prozvali “cigani”, a ovi izašli sa transparentom “Cigani pozdravljaju svoga šampiona”. To je taj momenat kada vi nešto pretvarate u stav. Slično je sa pozicijama kubista. Dadaisti su krenuli kao kabare u jednom kafeu u Cirihu, što je faktički ono što se kod nas zove kafana. To je tada bio najniži oblik zabave, smatrao se prostačkom. Masni vicevi, ženske igraju polugole, za tadašnje uslove faktički gole... Svaku umetnost koja sa sobom nosi radkalno drugačije viđenje i prikazivanje stvarnosti slikama s kojima javnost nije spremna da se suoči, pogotovo ako je to slika koja odražava aktuelni trenutak, pogotovo oni koji su na rukovodećim položajima u društvu, nikada nisu doživljavali kao nešto što je prohvatljivo.

Današnji klinici kažu da smo mi ljudi 20. veka...

- Ono što oni ne znaju i što potvrđuje njihovo neznanje jeste to da sve ono što oni misle da je 21. vek, nastalo je u 20. veku. Još uvek ne vidim šta je to što su oni doneli. To samo pokazuje da oni malo toga znaju o sebi. Gledaju na 20. vek kao na kameno doba, a ne razumeju da po pitanju dizajna, likovnosti, on je još uvek veoma prisutan. Nisam jošuvek video tehnološku dimenziju 21. veka koja je toliko dominantna, a da nije nastala u 20. veku. Dizanje tehnnoloških mogućnosti - stavljanje nečega u manje kutije i napredak koji je baziran na postojećim znanjima nije invencija. Kad pogledamo Tesline izume, možemo čak reći da smo ljudi 19. veka! Ako izmisle teleport i sve ono što smo gledali u “Zvezdanim stazama”, to mogu da priznam, a za sada ipak neka se još malo obrazuju.

Da li to onda znači da nikad nema promene?

- Ne, ali suštinski i kulturološki, promene su male. Ako danas vidim klince kako nose i kupuju majice na kojima piše “Ramons”, koje sam viđao pre 36 godina u Beogradu, a pre toga 36 godina Beograd je osloođen od nacista... Koji je to civilizacijski kod?!? Sigurno ne bih nosio majicu Staljina osamdesete, a i dan danas se sluša pank... Zašto? Zato što još uvek nemamo muziku koja na taj način, očigledno i transparentno, kako se to danas kaže, nosi klicu otpora. Ako vi danas kao živu stvar, frontalno, kao tinejdžer, zastupate stavove koji su promovisali četvoro danas od reda mrtvih ljudi... Pfhf! I industrijska revolucija 19. veka se teško probila. Pogledajte samo društveni sistm i modu 1914. godine. Feudalni sistem. Samo jedna republika u Evropi, Francuska, povratak carističkog režima... A opet je ta republika 1914. godine nastupala kao imperijalna sila van Evrope. Slično što radi Amerika danas. I danas imate monarhije u Evropi, ne mali broj. Postoje parlamnti, ali i nasledno pravo. Jako slabo napredujemo što se tiče društvnog uređenja, Napreduje tehnologija, ali klasni odnosi ostaju nepromenjeni. Antikolonijalizam, antirasizam, ljudska prava, to su borbe koje traju. Komfor je trik koji nam je uvaljen. Lažna modernost. Život je restriktivniji nego što je bio pre 25, 30 godina.

Igor Burić

Doza društvenog nemira

Ako ovde i sada slavimo 50 godina MSUV, šta bismo mogli reći za sledećih 50?

- Ono što je važno za umetnost, da bi uopšte mogli da se pozovemo na njen društveni značaj, ona mora da zadrži dozu društvenog nemira. Ne mora da bude neprijatnost, ali mora da bude ono što drugi ne žele da govore. To nosi sa sobom dozu kritičkog govora, ali može da bude i zabavno i ekscentrično, kao što je bila dada, da ne podilazi društvenom, ukusu, a da opet kad se podvuče crta u jednoj epohi, ono najbolje i najautentičnije budu ti radovi i te priče koje nisu bile prihvaćene u doba kad su nastajali. Važno je da to ostane u društvu.

I pored svih naših nedaća važno je da u stručnom smislu ne pada nivo institucionalnog promišljanja i obrade onoga što je zaista najkvalitetenija umetnost Srbije ovog trenutka, bez obzira na to koji je muzej u pitanju. Tragično je to kada se politika umeša pa imamo “slučaj Požega” (novembar 2015, političko kadriranje u kulturi - prim. nov.).