U Somboru otvoren legat književnika Miroslava Josića Višnjića

Pisac  se tako na najlepši način vratio u Sombor gde je završio Učiteljsku školu, nedaleko od rodnog Stapara. Za života je zaveštao porodicu da pokloni legat somborskoj biblioteci u gradu iz kojeg, ali i njegove okoline, je crpeo istorijske i aktuelne teme za romane i priče! – U legatu se nalazi 1.300 knjiga iz Josićeve biblioteke, sva izdanja njegovih 10 romana, 120 priča i ostala dela, povelje o nagradama, bista  koju je izradio akademski vajar Aleksandar Ciglić i brojni drugi dokumenti i predmeti – kaže rukovodilac Zavičajnog odeljenja somborske biblioteke Marija Čačić, najzaslužnija za otvaranje ovog Višnjićevog kutka. 

Književnik iz Beograda, takođe Staparac, salašar poreklom i veliki prijatelj Josića Višnjića,  Marinko Arsić Ivkov ističe da je dobro što su se dela čuvenog pisca našala u Somboru i to na jednom mestu. –

– Odlično je što je to „otvoreno“ odeljenje i što će Josićevi romani, pripovetke i ostala  dela biti dostupna čitaocima i istraživačima. Tako se na prigodan način završavaju piščeve muke, težak život, nepoželjnost kod somborskih otaca u vreme socijalizma i zavisnost mnogih kolega – kaže Arsić Ivkov.

Sjajna karijera najpoznatijeg Staparca, poznatijeg i cenjenijeg u Beogradu i okolnim zemljama nego u omiljenom Somboru, pa i delu staparskog javnog mnjenja, počela je ovako u julu 1969. godine:      – Dragi prijatelji, častim celu kafanu! Molim piće za sve. Imam povod. Danas je ovde sa nama budući uvaženi književnik, Staparac. Čestitam. Rodio se pisac! – ovako je legendarni staparski lekar dr Stevan Popović krajem šezdesetih godina prošlog veka u staparskom bircuzu  impozantno predstavio  Miroslava Josića Višnjića, jednog od najvećih potonjih srpskih pisaca.

Suvonjavi mladić duge kose i tek izrasle bradice, koji se, oženivši se školskom drugaricom iz somborske Učiteljske, neku godinu pre te nezvanične staparske promocije, otisnuo u Beograd da postane pisac, jedva je dočekao da siđe iz prestoničkog voza na nekadašnjoj železničkoj stanici u Staparu i pohvali se u staničnoj kafani da mu je izašla prva knjiga. Seo je za sto kod nekolicine poznatih likova,  koji su dočekivali i ispraćali retke vozove, izvadio tek izašlu, još na boju mirisnu knjižicu pripovedaka, stavio je na sto i rekao:

- Ljudi moji, san je počeo da se ostvaruje. Evo moje prve knjige. Brato, daj litru i sodu!

E, onda je doktor Steva podigao „na istorijski čin” taj, naočigled, beznačajni kafanski događaj i doprineo da se i danas pamti! Vozovi odavno ne prolaze kroz Stapar, niko od aktera iz kafane kod  nekadašnje staparske železničke stanice više nije živ, ali Miroslav Josić Višnjić je postao jedan od najznačajnijih pisaca srpske književnosti druge polovine 20. i  početka ovog veka. 

„Svetac srpskoga jezika” i „monah srpske književnosti”, pisac bune i bunta, večiti opozicionar, ostao je veran korenima, bačkoj ravnici, Dunavu, Mostongi i Plazoviću, svom Staparu, rodnom sokaku Ćorošu, prijateljima, paorima, intelektualcima, precima, običajima i veri. I ne samo da je ostao veran, već je bio opsednut Zvezdom staparskom. Izvor čitavog književnog opusa u tiražu od stotinu hiljda primeraka i prevodima na dvadesetak jezika, „vadio“ je odatle. Iz tih ljudi. Ponosnih, ali svojeglavih, inayija, potomaka nekadašnjih gusara sa Dunava, ali i vrednih paora, stočara i nekadašnjih ratarskih rekordera.

Izrazio je želju da bude sahranjen u Staparu. Odbio je Aleju velikana na Novom groblju u Beogradu. Glavno mesto i izvor inspiracije veličanstvenog književnog stvaralaštva, Stapar, ostalo je zauvek njegovo. Odabrao je da tamo bude njegova Aleja velikana. U krugu predaka, prijatelja i komšija...

 Miroslav Božin