Tijana Popović Pješčić: Nemaština rađa kreativnost

inače, prva publikacija na srpskom jeziku koja se bavi analizom odgovornog dizajna i odnosom primenjene umetnosti prema ekologiji i zaštiti životne sredine, ali predstavlja i sjajan vodič kroz svekoliki svet dizajna...

– Kada sam počela da pišem knjigu, imala sam ideju da sve informacije, aktuelnosti i definicije koje se vezuju za dizajn učinim dostupnim svima onima koje ova tematika zanima. A kako je moje delovanje usmereno na odgovoran dizajn, spontano su se ekologija i zaštita životne sredine uplele u ceo koncept, čime sam zapravo uspela da demistifikujem dva prilično izlizana termina koji se koriste bez imalo smisla svakodnevno, u najrazličitijim kontekstima i kombinacijama – navodi Tijana Popović Pješčić.

Ona pri tome ne spori da ljudi kod nas zapravo malo znaju o dizajnu, jer ih on, jednostavno, ne zanima.

– Svakodnevno se susreću sa ovim terminom, ali ne povezuju značaj dizajna sa kvalitetom života. Dizajn je danas mnogo moćnija, ali i opasnija marketinška alatka na globalnom nivou nego, recimo, pedestih godina prošlog veka kada je doživljavao svoju ekspanziju. Dizajneri, profesionalci koji kreiraju vizuelni identitet nekog prostora ili proizvoda, imaju ogromnu odgovornost prema sadašnjim i budućim generacijama. Zbog svih ovih činjenica usledila je potreba i za demistifikacijom još jednog izuzetno popularnog, malo novijeg termina, kao što je održivi razvoj. U svakom slučaju, mislim da je čitaocima u knjizi sasvim jednostavnim jezikom, kroz veoma jasne forme, analizom i primerima iz svakodnevnog života, predstavljen pravi, a rekla bih i ogroman značaj dizajna i održivog razvoja na jednom opštem nivou.

* Na jednom mestu navodite da je “zadatak savremenog dizajnera da, osim estetskog i funkcionalnog kvaliteta grafičkog proizvoda, tržištu ponudi proizvod nastao u skladu sa ekološkim i etičkim normama”. Zbog čega je to važno ako se zna da je u percepciji nas običnih građana uloga dizajnera samo da omogući bolju prodaju nekog proizvoda?

– Bojim se da, nažalost, u percepciji običnih građana nije čak ni ovo što ste naveli. Zaista je tužno što u našem okruženju ne postoji nikakav način da, kako kažete obični ljudi, koji nisu iz struke, dobiju tačne informacije i steknu osnovni nivo edukacije o dizajnu i odgovornosti dizajnera. Da paradoks bude veći, ovaj termin se danas izuzetno puno koristi - svi su dizajneri i sve je dizajn. Kod nas je, zapravo, zanimanje dizajnera veoma popularno. Ima toliko hair style dizajnera, više od 50 odsto ženske populacije nam se bavi nails and beauty make up dizajnom, neka obična zanimanja, kao što su stolar ili krojač lepše zvuče ako ih dovedemo u vezu sa dizajnom, pa su to dizajner nameštaja i tekstila, a kad pogledamo neki film ili seriju domaće produkcije, u ođavnoj špici spisak dizajnera je fascinantan - jer tu su dizajner zvuka, rasvete, kostima, scenografije, muzike, produkcije, šminke, frizure i tako unedogled.

Ali ako biste napravili anketu među građanima, verujem da njih 90 odsto ne bi znalo da odgovori na pitanje čime se, zapravo, bavi dizajner. Odgovor bi u najboljem slučaju bio – dizajnom. Ono što ne znaju jeste da je dizajn vrsta primenjene umetnosti, a da je rezultat dizajna skladno oblikovan prostor ili predmet koji ima svoju namenu i čijim se umnožavanjem dobija proizvod.  Kako je dobar dizajn, po mojoj definiciji, odgovoran dizajn, pored upotrebne vrednosti i vizuelnog značaja, u svim fazama nastanka proizvoda – planiranju, konstrukciji, izradi, proizvodnji i distribuciji, vodi se računa o etičkom i ekološkom faktoru. 

O svemu ovome ne odlučuje sam dizajner, ali u velikoj meri doprinosi kreiranju eko-proizvoda. Ako govorimo o grafičkom dizajnu onda mislim na izbor materijala (netoksičnih boja bez VOCa, recikliranog papira, sekundarnih sirovina u doradi, multifunkcionalnost proizvoda, izbor tehnike štampe, najbolji je bezvodni ofset jer se ne koristi sredstvo za vlaženje koji je najveći zagađivač u štamparskoj industriji)... sve to doprineće da se kreira proizvod po eko-standardima. Cilj odgovornog dizajna jeste zadovoljavanje potreba i želja sadašnjih generacija i savremenog doba, bez štetnih uticajna za životnu sredinu, biodiverzitet i kvalitet života sadašnjih, ali i budućih generacija.

* Posebno poglavlje posvećeno je eko-dizajnu u Srbiji. Moram priznati da sam se u prvom trenutku zapitao – zar to postoji? Da li je reč samo o pukoj predrasudi - jer po mnogo čemu smo prilično daleko od sveta, pa je valjda logično da onda kaskamo i na ovom polju?

– Eko-dizajn u Srbiji postoji. On je postao aktuelan negde početkom novog milenijuma u skandinavskim zemljama, gde je danas zapravo, kao takav, i jedini vid dizajna koji ovaj ekološki edukovan narod prihvata. No, iako se eko-dizajn razvio u Danskoj i Švedskoj, koje su i danas po broju proizvoda i dizajnera koji deluju u ovom pravcu broj jedan, i mi smo nekada, krajem 70-tih godina prošlog veka, imali naše eko-dizajnere, naučnike i umetnike koji su delovali u pravcu održivog stvaranja i bili izuzetno cenjeni u zemlji i inostranstvu.

Posle tog zlatnog perioda u dizajnu i arhitekturi, usledila je pauza, rekla bih u dizajnu uopšte, da bi nekako eko-koncept u primenjenoj umetnosti postao aktuelan opet u poslednjih nekoliko godina. Sećam se kada smo 2007. Mila Popović i ja, u želji da kreiramo kolekciju od organskog pamuka, obilazili dobavljače po Srbiji, koji nisu znali da takav proizvod uopšte postoji. Tada su ti naši pokušaji delovali kao utopija, ali čini mi se da je danas sve više mladih dizajnera koji se okreću eko-dizajnu kao pametnoj i korisnoj soluciji.

Oseti se danas, naime, potreba naših ljudi za održivim dizajnom i upotrebom recikliranih sirovina u primenjenoj umetnosti. Ovaj trend je kod nas dominantan najviše u uređenju enterijera, gde se koristi upcycling metoda obrade predmeta - rekonstrukcijom starih predmeta dobijaju se nove i savremene forme. Možda je to i posledica siromaštva i nemogućnosti da se obezbede novi materijali, jer eko-dizajn i jeste proizašao iz tzv. DIY (Do It Yourself) estetike nastale u vreme najgore nemaštine i bede, kao posledica potrebe, a ne hira. Surovo je ovo što ću reći, ali nemaština rađa kreativnost.

* Kada sam već pomenuo predrasude, jedna se odnosi i na eko-modu. Ukoliko se ona stavlja u kontekst “visoke mode”, obično se misli da je reč o tripu modnog kreatora, a u svakodnevnom životu se po pravilu postavlja pitanje: ko bi nosio odeću napravljenu od “sekundarnih sirovina”?

– Ovo će možda zvučati smešno, ali nose je i promovišu milijarderi, svetski trendseteri, pop zvezde, ali i obični ljudi kojima je stalo do kvaliteta i bolje budućnosti. Nosimo je i mi, a da toga nismo ni svesni. Švedski gigant, kompanija koja se bavi proizvodnjom odeće za masovno tržište H&M, od 2007. ima liniju od 100 posto organskog pamuka za decu i trudnice, i čak 10 odsto zastupljenosti ovog materijala u kompletnom asortimanu, dok su za 2020. najavili potpuni prelazak na organski pamuk. Slično njima, koristeći organski pamuk ili reciklirane sirovine, posluju i C&A, Zara, Pull and Bear, Adidas, Puma, Bershka, Levi’s, Nike ... Tako smo i mi, nesvesno, ipak uključeni u aktuelno masovno eko-otrežnjenje na globalnom nivou. 

Kada je, pak, reč o visokoj modi, neki od najpoznatijih dizajnera današnjice, čiji su vrhunski komadi dostupni samo onima koji imaju finansijske mogućnosti za ovakvo poštovanje eco-friendly koncepta - Martin Margiela, Vivienne Njestnjood, Jeremy Scott i drugi – zapravo se mnogo ozbiljnije bave promocijom dobrog dizajna i problemom štetnosti globalnog konzumerizma i masovne proizvodnje, nego što to na prvi pogled deluje. Otuda se laicima njihove akcije, revije i kolekcije i čine kao hir ili samo trend. Iza svega toga ipak stoji dobro smišljen koncept, forma i poruka koje preko njihovih poslanika - javnih ličnosti i pop zvezda - stižu i do mase koja nesvesno usvaja etiku novog, odgovornog dizajna.

Izdvojila bih u tom smislu danas možda medijski najprisutniju ikonu novog doba, muzičara i producenta Farela Vilijamsa, koji svoju popularnost koristi za promociju odgovorne proizvodnje odeće, zaštitu životne sredine i očuvanje biodiverziteta. Malo ljudi u Srbiji zna da je Farel još 2003. pokrenuo američku kompaniju Bionic Yarn, koja se bavi proizvodnjom prediva nastalih reciklažom PET ambalaže, tačnije plastičnih flaša. Do sada su njihova prerađena prediva od reciklirane plastike, izuzetno kvalitetna i otporna, u svojim kolekcijama odeće i obuće koristili Timberland, GAP, Topshop...

* Velika pažnja posvećena je samom izgledu knjige – koji je, i to ne samo za srpske prilike, zaista vrhunski. S obzirom na to da potpisujete i grafičko oblikovanje i prelom, znači li to da su oni od početka bili integralni deo pripreme materijala za “Dobar dizajn”?

– Neusaglašenost pakovanja sa sadržajem kod konzumenata nekada može da izazove izuzetno traumatične posledice. Logično je da knjiga koja se bavi analizom dizajna mora da izgleda dobro i da tehnički bude perfektno realizovana. Kao grafički dizajner, jednostavno nisam mogla da dozvolim da bilo ko drugi kreira vizuelni identitet knjige koju sam ja napisala. Posle toga, na moju žalost, nisam mogla da prepustim nikome ni prelom, odnosno tehničko uređenje, tako da sam i taj deo posla preuzela, što mi je oduzelo veoma mnogo vremena, ali kao što ste rekli, rezultat je vidljiv, a ja sam prezadovoljna. Mislim da dizajn i prelom, kao i štampa i završna grafička obrada knjige „Dobar dizajn”, na pravi način ilustruju, zapravo materijalizuju sadržaj.

Miroslav Stajić