Završen festival savremenog pozorišta Dezire u Subotici

- Nemoj biti tužan – dobacuje mi Đula Francia u prolazu, jedan od ključnih ljudi za organizaciju festivala, dok izlazim iz pozorišta i posmatram „auroru borealis“ na našem severnom nebu. – Vidimo se sledeće godine!

Poslednjeg dana festivala, jednu za drugom, od pola jedanaest ujutro, publika je gledala tri predstave iz Budimpešte. Svojvrsnu porodičnu trilogiju Sabolča Hajdua i njegovog „Latokep“ ansambla.

U prvoj predstavi „Ernelini kod Farkaševih“, Ernela sa svojom porodicom jedne večeri banjiva kod svoje sestre i njene porodice u Budimpešti. Auto Ernelinih se pokvario, a upravo se vraćaju sa puta u Škotsku, zapravo pokušaja da žive tamo, pa nisu imali gde. Kod Farkaševih, dobrostojećih intelektualaca, druga vrsta krize. Bračni drugovi ne mogu da pronađu zajednički jezik otkako im pažnju preokupira detinjstvo njihovog sina.

„Kalmanov dan“ opisuje kasnije bračno doba, bez dece u igri, ali sa začkoljicama koje donosi kriza srednjih godina. Sada porodicu koju kroz sve tri predstave igra isti par glumaca, posećuju prijatelji. Mirno veče postaje puno turbulencija zbog neprijatnih istina koje izlaze na videlo emotivnih odnosa između parova.

U poslednjem delu trilogije, „Jedan procenat indijanac“, ponovo su na sceni bračni drugovi, sada tri para, u zrelijem odraslom dobu. Dok jedni pokušavaju da prekookeanskom selidbom nešto promene u svom životu, drugi kupuju brodove, a treći piju i maltretiraju se.

Sve tri predstave karakteriše veoma svedeni realizam, gotovo filmski jezik, prirodan ritam i glumački izraz, sa momentima suptilne teatralizacije u kojima, na primer, dete počinje da upravlja roditeljem kao marionetom u lutkarskom pozorištu. Emotivni naboj je sveprisutan. Teme, takoreći, obične, jako životne. Bilo da je reč o novcu, statusu, fizičkom ili emotivnom stanju, politici, sve su one protkane i prepliću se u nizu porodičnih situacija kao što su posete rodbine, prijatelja, ili organizovana druženja. Prikazuju svet izgubljenih indivuda u međusobnim odnosima koje karakteriše veliki i dubok osećaj praznine, nepripadnosti. Ispunjenje je nadomak ruke, ljubav, ali ga je teško uočiti zatrpan i preopterećen savremenim poimanjem života, sreće.

Sabolč Hajdu i njegov „Latokep“ prikazanim prave pravi mali otklon spram uobičajene dramske pozorišne estetike u kojoj se često trudi svim sredstvima predstaviti sjaj i bedu neke važne situacije, problema. Trilogija odgledana na „Dezireu“ više liči na neke Čehovljeve dramske „minijature“ u kojima nema klasičnih sukoba, samo niz unapred izgubljenih bitaka, sa dosta nežne komike i gotovo neprekidnim nizom dijaloga u kojima svako svakog sluša, ali niko nikoga ne može da čuje, dodirne tamo gde treba. Možda se i zato svaka od predstava završava tišinom, muzikom i – zagrljajem.

Zato i za svaki kraj treba dati – aplauz. Do novog početka.

Igor Burić