Vork in Progres u Novosadskom pozorištu: Napredak na repertoaru

Savremeni anglosaksonski idiom za proces, rad, često i umetničko delo, u nastajanju, trupa Kreativni pogon iskoristila je kao igru reči sa ironijskim otklonom spram savremene prakse da se sve i svašta proglašava “radom u nastajanju”, ali i sa dubljim značenjem, primerenijem manje utilitarnom, bivšem socrealističkom društvu kakvo je (ne samo) naše, ovde.

Njemu bi više odgovarao prevod “Rad na progresu” ili “Rad u Progresu”.

Pošto je reč o relativno nepoznatoj grupi umetnika, bar na zvaničnoj pozorišnoj sceni, treba reći da je Kreativni pogon definisao svoj rad kroz takođe relativno nepoznat žanr novog ili savremenog cirkusa, izrazito razvijenog u zemljama zapadne i severne Evrope (Francuska, Finska).

U predstavi “Vork in Progres”, akrobatici, žovijalnoj upotrebi rekvizita, plesu naglavce sa šalova od svile, publika može da svedoči dramaturški retko efektnoj i dobro upotrebljenoj veštini ovih izvođača (Nebojša Šupić, Alina Mirić, Dragan Jajić Vladisavljev, Aleksandra Kolčanova, Mira Beba Dobrković), kojima je najčešći i glavni problem u pozorištu to što je upravo njihova veština sama sebi svrha.

Oduševljenje čak ni njome, dakako, ne izostaje, ali ostaje na površini, zadivljenosti fizičkim atributima igre i prikazanog, na nivou (cirkuske) spektakularnosti.

Ne samo zbog rada sa redteljkom Margaretom Taboroši (očigledno da je ovde ipak reč o iskusnijoj ekipi), predstava “Vork in Progres” pleni svojom pričom, dramskim angažmanom koji je uvek društveno relevantan i zahteva aktivnost - odobravanje ili negodovanje - i u publici.

“Vork in Progres” sasvim prirodno uspostavlja kontakt, kontinuitet od komedije del arte, preko baster-kitonovske/ čarli-čaplinovske groteske i burleske, do savremene satire, bez obzira ili čak zahvaljujući njima, na cirkuske reference.

Čim se pomene Čarli Čaplin, trebalo bi znati da on nije samo smešan lik.

On je tužan, zbog ekonomske depresije, socijalne i emocionalne nepravde u ljudskom društvu još od vremena industrijalizacije i propagande “nezaustavljivog napretka” (progresa).

Progres ili Napredak, su kao ime ponosno nosile i mnoge danas ugašene fabrike, što u široj slici ima u vidu gubitak prava na rad, ljudskog dostojanstva.

Pojava dominantnog šefa koji ne motiviše, nego deli otkaze, još bolje šefice, zgodne, blistave u svom napadno žuto-crnom poslovnom odelu, u predstavi pojačava kontrast, definiše sukob sa radnicima, zaposlenima, eksploatisanima, karikaturalno prikazanim u kombinezonima, zanesenim nekim drugim svetom, pa i alkoholom.

Iz scene u scenu, neverbalno iskazanu dinamiku dodatno grade akorbatske, žonglerske i druge “cirkuske” tačke koje su u pravoj meri u funkciji razvijanja likova, odnosa i situacija, a ne, kao što je već rečeno, same sebi svrha. Povremene omaške, neuspeli “trikovi”, čak dodaju na živosti.

Posebna priča, tačnije muzika, je udeo “VIS Dumre banda” (Jelena Gavrilović, Ernest Žodanji, Srđan Đuranović), orkestra koji u uniformi sveštenika sve vreme diktira tempo, naglašava, razglašava i ođavljuje dešavanja na sceni, gotovo savršeno korespondirajući sa značenjima i radnjom, što je u fizičkom teatru preko neophodno.

Pogotovo kad se muzika izvodi uživo, računajući i na pojavnost muzičara.

Još nešto važno, predstava “Vork in Progres” nije napadna, nije vulgarna, nije šokantna, a senzualna je i seksualna, politična... Reklo bi se, savršena za potrebe aktuelne pozorišne publike, frazeološki govoreći, od sedam do 77.  

Igor Burić