SAŠA RADOJEVIĆ,  AUTOR KNJIGE „SRPSKI FILM: PEDESETE”: Kovanje naše kinematografije

Kao scenarista, reditelj povremeni glumac i filmski kritičar, osetio sam potrebu da tragam po tom svetu zaboravljenih i zanemarenih slika – reči su Saše Radojevića, autora važne monografske studije „Srpski film: Pedesete”, koja nas vraća u vreme odličnih, ali nažalost pomalo zaboravljenih, pa i potisnutih ostvarenja sedme umetnosti na ovim našim prostorima, kao što su „Vetar je stao pred zoru” Radoša Novakovića, „Rafal u nebo” Vojislava Bjenjaša ili „Nevjera” Vladimira Pogačića, prvog jugoslovenskog filma koji se našao u zvaničnoj konkurenciji za nagradu na festivalu u Kanu.  I mnogih, mnogih drugih nastalih u toj deceniji koju je, baš kao i Radojevićevu knjigu, otvorio legendarni „Čudotvorni mač” Vojislava Nanovića, koji će do 1980. i pojave kultnog ostvarenja „Ko to tamo peva” Slobodana Šijana, biti najprodavaniji jugoslovenski film u svetu.  

– Film „Čudotvorni mač“ zapravo i nije imao tako lagan prolazak do realizacije, pre svega jer je bilo dosta zamerki na scenario Vojislava Nanovića – otkriva nam Radojević. – Zapravo, drugovima je najviše smetala činjenice da se kao koscenarista javlja Jugoslav Đorđević. To je veoma interesantna ličnost koja je, nažalost, nestala u istoriji srpskog filma. Završio je Oksford pre Drugog svetskog rata, prevodio je Dikensa na srpski jezik i bio je scenarista „Jezera“ Radivoja Lole Đukića, drame o idžgradnji hidroelektrane na Neretvi u kojoj su glavne uloge tumačili Jovan Milićević i Karlo Bulić u, a za koju je vezana prva velika afera u domaćoj kinematografiji. Bio je taj film zamišljen vrlo ambiciozno, ali je naišao na brojne kritike. Najviše je bio napadan upravo Đorđevićev scenario, mada je i Lola Đukić posle „Jezera“ desetak godina odusustvovao sa filma. Te kritike, koje su stizale od partijskih drugova, Đorđević je veoma teško podneo i na kraju je izvršio samoubistvo. U svakom slučaju, da li zbog Đorđevića ili su zamerke bile i druge vrste, tek malo je falilo da ta priča ostane u fioci. Ali nedavno se u Andrićevoj zadužbini pronađeni zapisi iz kojih se vidi da na stranu „Čudotvornog mača“ staje sam Ivo Andrić koji kaže da taj scenario ne bi trebalo odbaciti nego ga samo valja doraditi. I on je predložio da se u doterivanje dijaloga, kao i stihova, koji se pojavljuju u filmu, uključi Stanislav Vinaver. U tom smislu je „Čudotvorni mač“ imao nekoliko vema važnih literarnih pomagača, koji su, očigledno, umnogome pomogli da film ne samo bude snimljen, nego i da živi do današnjih dana.

 Jedna od važnih linija vaše knjige upravo se odnosi na angažovanje književnih autoriteta u domaćoj kinematografiji. Da li su i zbog toga scenaristički predlošci, bar iz današnje perspektive posmatrano, bili mnogo slojevitiji od onih koji su kasnije pisani?

–  Nesporno je da se tih godina veća pažnja posvećivala scenariju. Ali tu postoji nešto što je i plus i minus, kada govorimo o uplivu visoke književnosti u srpski film. Naime, u prvoj polovini te decenije postojao je državni Komitet za kinematografiju, koji je vodio Aleksandar Vučo. I on, kao istaknuti književnik, bio je decidan u tome da filmovi moraju da imaju ozbiljan literarni predložak, odnosno nije blagonaklono gledao na originalno pisane scenarije.  No, kako je vreme prolazilo, stvari su se u domaćoj kinematografiji vrlo dinamično odvijale. Na kraju, ni sam taj Komitet nije puno poživeo. Osnivano je, naime, sve više republičkih produkcijskih kuća – Jadran film, Lovćen film, Vardar film... I polako je Komitet postajao suvišan. Zapravo, o čvrstoj sprezi visoke književnosti i filma može se govoriti do 1954, jer nakon toga se, pored Avale filma, u Srbiji pojavljuje i Ufus film, koji već ima bitno drugačiji pristup, bave se produkcijski jednostavnijim stvarima i sve više posežu za originalnim scenarijima vezanim za svakodnevicu tog vremena. Naravno, biće i nakon te 1954. ekranizacija, ali će one sve više biti „populističke“, pa se tako poseže za Nušićem, Sterijom, Stevanom Sremcem...

 Pedesete godine je obeležilo i stvaranje glumačkog filmskog jezgra, odnosno stafa koji prethodno nije izgradio karijeru u pozorištu, već mu je upravo veliko platno poslužilo kao odskočna daska.

–  To je zapravo period kada se pojavljuje nova generacija glumaca. Neki od njih postaju i istinske zvezde tog perioda – Severin Belić, Branko Pleša, Jovan Milićević, Milan Puzić, Rade Marković, Olivera Marković... Javljaju se i imena koja su uspela da upravo zahvaljujući filmu potvrde i razviju svoj nesporan glumački talenat i bez formalne dramske škole, kao što je Pavle Vuisić, koji će se prvi put na filmu pojaviti upravo u „Čudotvornom maču“. A kada govorimo o tom fenomenu da se upravo pedesetih sve više glumaca opredeljuje da karijeru vezuje isključivo za film, a ne i za pozorište, razlog se opet krije u toj 1954. godini, kada se filmsko tržište otvorilo. A pozicija sedme umetnosti je u to vreme još uvek bila izvestan luksuz. Jer, recimo, „Čudotvorni mač“ je sniman punih godinu dana, sa velikim pauzama, i u različitim delovima zemlje – od Ohridskog jezera do Bleda. Nemam konkretne podatke o tome koliko su pojedini glumci tada mogli da zarađuju na filmu, ali postoje legende o tome šta je sve bilo moguće kupiti za ondašnje umetničke honorare. A to sve zbog činjenice da su budžeti bili bezmalo otvorenog tipa. S druge strane, nije bilo drugih troškova, plaćanja lokacija, armije, službi, infrastrukture preduzeća... Pojavom Ufus filma te se stvari delom menjaju, jer su njihovi budžeti mnogo manji od Avala filma, ali je zato stepen slobode bio veći, i u tematskom i u produkcionom pogledu. A osvajanjem tih sloboda menjao se i identitet filmova koji su snimani.

 Kada govorimo o ideološkom aspektu, veoma je zanimljiv razvoj partizanskog filma, jer tih se godina snimaju mnogo realnija ostvarenja od „akcionih blokbastera“ koji će doći kasnije.

– To jeste veoma interesantno, jer je nešto što zapravo tek iz današnje vizure  možemo da sagledamo na pravi način. Naime, reditelji, koji su bili aktivni tokom pedesetih, pripadaju tzv. Velikoj generaciji, rođeni su oko i posle Velikog rata, a prošli su Drugi svetski rat. I imaju ogromno životno iskustvo. Jer, ako je neko kao dvadesetogodišnjak na svojoj koži osetio sve strahote rata, video šta je video ili je i sam bio učesnik, poput Vojislava Nanovića, Radoša Novakovića, Stoleta Jankovića, koji se šest meseci skrivao u grobu, ili Puriše Đorđevića, koji je bio u logoru u Smederevskoj Palanci, jasno je zašto u njihovom filmskom izrazu nema preterivanja kada govore o tom vremenu. Ako su priče o ilegalcima, recimo, u Beogradu, nema tu „Otpisanih“, vatrometnih sabotaža, već su akcije koje se opisuju svedene, više propagandne nego sa šmajserom u ruci, u uslovima skrivanja od policijskih agenata, Nemaca, sebe samih, jer se od izdaja i izdajnika najteže beži. Pri tome su likovi vešto nijansirani, sa unutrašnjim borbama i dilemama. Recimo, dva ostvarenja rađena po delima Mihajla Renovčevića, „Šolaja“ Vojislava Nanovića i „Sam“ Vladimira Pogačića, bila su veoma važna za srpski partizanski film tog vremena, jer on preispituje same borce, njihovo herojstvo, stavove, pri čemu se insistira na nijansama, a ne na crno-belim karakterima. To je, naravno, posledica insistiranja na fabularnosti, što je omogućilo da se likovima bavite na potpuno drugačiji način od onog koji će obeležiti neke potonje periode, pogotovo tokom šezdesetih godina, kada je veliki talas modernizma zapljusnuo svet filma.

 Možda neočekivano, iz današnje perspektive posmatrano, ali te naše filmske pedesete su obilovale žanrovskom raznovrsnošću.

- To je ta vrednost fabularnog, klasicističkog pristupa, kada se više posvećuje pažnja priči. Uz to, već se uveliko prate i osluškuju dešavanja u svetskoj kinematografiji, gde u tom trenutku imate u žanrovskom smislu vrlo snažna dela,. Otuda zapravo i nije čudno što se i kod nas polako razvijaju različiti žanrovi, pa tako imate omladinski film, pa ratni, ali i triler, melodramu, komediju, a snimljen je i čist krimić „Poslednji kolosek“ Žike Mitrovića sa Jovanom Milićevićem, Irenom Kolesar i Oliverom Marković u glavnim ulogama. Pri tome ne treba zaboraviti da je Filmska škola, pokrenuta 1948, trajala svega godinu dana, tako da su se mnogi reditelji tog vremena zapravo doškolovavali na specijalizacijama u SAD ili Velikoj Britaniji, među njima baš Žika Mitrović i Nanović, dok je Vladimir Pogačić sam po sebi bio blizak Hičkoku i Vilijamu Vajleru, tako da su svi oni imali i prirodnu kopču sa žanrovskim filmom.            

        M. Stajić