Marta Bereš, glumica: „Prednost je igrati u dve države“

Upravo ovih dana Marta Bereš počinje da snima i film pod nazivom “Ovako si savršen/a” u Budimpešti, u kojem igra glavnu žensku ulogu.

Sa filmom je Marta Bereš bila u najbližoj vezi i na nedavno završenom Festivalu evropskog filma na Paliću, kao članica petočlanog međunarodnog žirija koji je odlučivao o nagradama u glavnom programu.  

 I dosad ste pratili ovaj festival, znate dosta o njemu, ali sada ste imali prilike da ga iznutra posmatrate. Da li se u tom pogledu izbliza nešto promenilo u slici koju ste imali o festivalu?

- Naravno, sad pričamo o palićkom festivalu, ali se ovo ne odnosi samo na njega, jer kad je čovek posmatra spolja, uvek ima nekakve mistifkacije, a kada postane deo toga, sve mu postane mnogo bliže i mnogo više je deo njegove svakodnevice. Isto je i kada mistifikujemo razne ljude, ili razne stvari sa kojima nemamo dodirnih tačaka. To se desilo i meni sa Filmskim festivalom Palić, kada sam jednostavno, čak i u najboljem smislu, shvatila da se, bilo da su to neki ljudi iz Velike Britanije, Grčke, ili Teksasa, filmayije zapravo bave istim stvarima kao i ja. I, u najboljem slučaju, sve nas samo interesuje stvaranje nečega, bilo preko bioskopa, filma, ili preko pozorišta.

 Kako vam se činilo ovogodišnje izdanje festivala, i filmovi u glavnoj selekciji u kojoj ste žirirali?

- Jako su bili različiti, ali, u svakom slučaju, veoma je bilo poučno gledati ih i nimalo dosadno, zato što je zaista bilo i klasičnog evropskog filma, a bilo je i nekih možda komercijalnijih. Bilo je i zaista inovativnih stvari, tako da sam stvarno uživala gledajući svih devet filmova. Pobedio je francuski film “Jadnici”, a za “Olega” smo bili sigurni da treba da dobije nagradu, dok smo se oko specijalnih nagrada najviše raspravljali. Tu smo proveli oko dva sata, dok nismo uspeli da donesemo odluku, jer bilo je zaista puno filmova i puno stvari koje smo želeli da istaknemo na neki način.  

 Ovih dana bili ste u Budimpešti zbog filma koji tamo snimate?

- Da bila su probna snimanja, testiranja kamere, i konačno su izabrani kostimi. Sve je pripremljeno da bi sada počeli sa snimanjem, koje će trajati do 17. septembra. Naslov je prvo bio “Žil Vern na Mesecu”, a zatim je promenjen u “Ovako si savršen/a”. Reditelj filma je Peter Veršič iz Budimpešte. Ovo mu je prvi film, dosad je sarađivao sa HBO bio asistent, i radio reklame, a sada je dobio priliku da snimi prvi igrani film.

Radnja filma se događa u Budimpešti, i to je lokalna priča o dva netalentovana pisca, koji su potpuno različiti svetovi. Na kraju se njih dvoje na neki način spajaju i pronalaze jedno drugog. Ja igram self-help spisateljicu, koja je jako popularna i prodavana, ali netalentovana. Naravno, u svemu tome ima komike. Ovaj film su žanrovski označili kao “dramedi”, što znači da je kao današnje komedije, koje su malo i kritika društva, i malo je ironičan humor u njima, ali nema hepienda, ni šablona po kome se završavaju te ljubavne priče ili komedije.

Jako je bitan svaki detalj i zato su pripreme bile važne. Vrlo je bitan vizuelni momenat, jer ne samo da priča treba da odaje tok, nego bukvalno film treba da komunicira i u slikama. Bitan je i kolorit. Na primer, odeća u kojoj su glavni likovi koje igramo Erne Fekete i ja, različit je kolorit na početku, a kako ide film ka kraju, njihova odeća se menja tako da bude komplementarna.

Kolege su mi možda i najbolji mađarski glumci. Sa Erneom Feketeom sam jednom igrala u pozorištu, i on je jedan od najdivnijih glumaca koje sam ikad gledala. Toliko je inspirativno raditi sa njim. Jako je skroman a neverovatno kreativan.

 Budući da više niste vezani ni za jedno pozorište i da imate status slobodnog umetnika, da li mislite da vam to omogućuje više prilike da se po?ednako bavite i filmom i pozorištem? Šta vam je uopšte taj status doneo ili eventualno oduzeo? Kakva su vam dosadašnja iskustva u tome?

- Svakako da biti deo institucije daje neku sigurnost. Može da bude diskutabilno da li je to samo lažna sigurnost ili nije, sad pričamo o penzionom fondu i zdravstvenom osiguranju, i o tome da čovek zna da svakog meseca stiže plata. Jednostavno, tu nema nekih velikih rizika. A biti slobodan umetnik, to znači da kada se donosi takva odluka, čovek treba da se pomiri s tim da će biti boljih i gorih perioda. I tu nema neke konstantne sigurnosti. Ima mnogo veće mogućnosti za zaista dobre projekte, i za interesantne stvari, ali isto tako ima mogućnosti i za to da se mesecima ništa ne događa i da je čovek ponekad i frustriran zbog toga, i finansijski, i kreativno.

 Na koji način se dolazi tako do posla, obraćaju li vam se s ponudama?

- Jako sam zahvalna na tome jer zaista me zovu, nisam ni očekivala, za jako različite stvari, i van ove moje uže profesije. Od kada sam otišla iz pozorišta, zvali su me i da držim fizičke treninge, i časove pokreta deci, i da radim studentski film. Zvali su me na više mesta za žiriranje. Bilo je jako puno toga, čak sam desetak stvari odbila, što je veliki luksuz za slobodnog umetnika koji je na početku, ali jednostavno sam odlučila da ću dati sebi jedno dve godine da vidim da li to funkcioniše, ako čovek zaista prihvata samo ono što za šta oseća da treba da radi. Čak i da je najbolji reditelj, i da je najbolja uloga, ne mora da znači da je to dobar izbor, nego jednostavno čovek mora da sluša sebe, i da oseti da li treba da radi određeni projekat ili ne. 

 Mislite li da ima dovoljno mogućnosti ovde kod nas da se, u takvom statusu, neko bavi pozorišnom i filmskom umetnošću, da nađe neko svoje mesto, ima dovoljno posla?

- Ja sam u vrlo zahvalnoj situaciji, zato što mogu da igram u dve države, tako da se time dupliraju mogućnosti, ali svakako mislim da većina mojih kolega koje poznajem, jedino neće uraditi ovaj korak kao ja, iz straha. A mislim da taj strah jednostavno gajimo jedni u drugima. Već odavno imam osećaj da nisam osoba koja treba da bude deo institucije i da svako jutro počinje na isti način, i da to tako ide godinama. To uošte nije usmereno ni prema mom prethodnom pozorištu “Kostolanji Deže”, niti prema bivšem upravniku, nego sam, jednostavno, osoba kojoj to ne odgovara. I ja sam imala ogroman strah da učinim taj potez i godinama sam to odugovlačila, ali neki moj san je da svi umetnici budu slobodni, da termin slobodnog umetnika ne postoji, nego da idemo iz projekta u projekat i da čovek ide na audicije koje hoće.

 Idete li i vi na audicije?

- Naravno, otkad sam dala otkaz, bila sam na deset audicija, i bilo je još tu puno stvari koje su bile bez audicija, nego su samo poslali scenario ili određenu scenu, na osnovu koje sam rekla da ili ne. I to je jako složeno stanje, zato što čovek uvek kreće od nule. Nije bitno koliko godina sam u ovom poslu i šta sam stavila na sto, na audiciji se samo gleda šta se pokaže u tom trenutku.

 Koliko ste vi dosad imali prilika da snimate filmove i koliko vas to privlači? Kakve razlike uočavate u odnosu filma i pozorišta u kome ste dosad uglavnom bili od početka karijere? 

-  Naravno, ima velikih razlika. Kada pitaju kakva je razlika između filmske i pozorišne glume, ja mislim da nije tolika razlika u samoj glumi, koliko u raspodeli energije. Jer, na snimanju čovek jako puno vremena, 85 odsto, provodi čekajući, da napokon uradi scenu, i da se to snimi nekoliko puta, i to nikad više neće igrati. A, u pozorištu, nešto se prvo radi po mesec i po dana ili dva, da bi to posle, u najboljem slučaju, ako predstava bude uspešna, reprodukovali godinama. Zato mislim da je najveća ta razlika u raspodeli energije, a svakako i na filmu i u pozorištu je samo bitna neka prisutnost i istinitost, a u tome nema razlike između ta dva medija i umetnosti.

N. Pejčić