Mala mađarska pornografija premijerno u Novosadskom pozorištu

Esterhazi je poreklom iz poznate, stare aristokratske porodice, čijom se osmovekovnom istorijom bavio u romanu „Harmonija selestis“.

U drugom romanu, nazvanom „Ispravljeno izdanje“, Esterhazi je opisao noviji događaj iz istorije svoje porodice, možda za njega najdramatičniji, vezan za spoznaju da je njegov otac bio doušnik tajne policije. Sve to, kao i Esterhazijev pogled na svet u „Maloj mađarskoj pornografiji“, i na istoriju koja je za ovog pisca politička pornografija, inspirisalo je Nikitu Milivojevića da režira ovu predstavu.

– Krenulo se od „Male mađarske pornografije“. Da budem iskren, prvo mi je bio strašno inspirativan taj naslov, pa sam poželeo da pročitam i vidim o čemu se tu radi. Znam, naravno, da je to čuvena knjiga, ali kasnije sam pronašao još dve strašno zanimljive knjige, koje su mi bile potrebne za predstavu i napravile pravi pomak. Jedna je „Harmonija selestis“, ta velika istorija njegove porodice, a druga, možda i najvažnija za odluku da se pravi ovakva predstava, bila je knjiga „Ispravljeno izdanje“, koja je na neki način nastavak „Harmonije selestis“. To je trenutak kada je Esterhazi otkrio da mu je otac bio doušnik tajne policije. Strašno uzbudljivo delo. Te tri knjige su napravile našu predstavu – kaže za naš list poznati reditelj Nikita Milivojević, koji sada prvi put radi u Ujvideki sinhazu.

Pomenuti trenutak baš odgovara tvrdnji da svaka porodica ima jednog kostura u ormaru, kako i glasi jedna Esterhazijeva rečenica u predstavi. Ali, da li kostura uopšte treba vaditi iz ormara, i šta onda raditi sa njim? Milivojević otkriva da se u predstavi i postavlja pitanje šta raditi sa istinom...

– Predstava govori o svojevrsnoj manipulaciji istinom, o našoj potrebi za njom. Međutim, kad se istina otkrije, šta onda sa njom? Da li je istina uvek samo nešto što nam donese dobro? Ili se sruši ceo svet s tom istinom. To je otvoreno pitanje za ozbiljnu diskusiju. Ja nemam, a nema ni predstava odgovor na to, ali ga postavljamo.

Lik Oca igra Aron Balaž, koji podseća na to da u predstavi postoje samo nagađanja zašto neki čovek pristaje da bude špijun. „Ni Esterhazi nije objavio zašto, možda nema ni u dosijeu zašto i kako su ga vrbovali. Potresna je to priča, niko se ne bi radovao kada bi saznao nešto slično“, opisuje Aron Balaž.

Glumac Zoltan Širmer, Narator u predstavi, svestan ogromne Esterhazijeve dileme da li da prihvati činjenicu da mu je otac bio špijun ili ne, kaže da je jako teško prosuđivati o svemu tome. „Zavisi od čoveka do čoveka da li bi osudio nekoga jer je špijun, ili bi pokušao da nađe razloge da ga ipak opravda. Za mene lično, on je špijun, a da li je to morao da postane, ili ne, to nikad nećemo utvrditi. Mislim da ni sam pisac nije mogao da živi s tom dilemom i tom borbom”, smatra Širmer. 

Naslov Esterhazijevog dela, i ove predstave je „Mala mađarska pornografija“, ali, kako Nikita Milivojević objašnjava, lako može biti i srpska, i evropska, a možda je najtačnije reći - svetska pornografija.

– Čini mi se da živimo u neverovatno licemernom svetu, gde se toliko manipuliše istinom, toliko nam mažu oči, a pritom je za mene vrhunac bizarnosti, na primer, što za Donalda Trampa glasaju siromašni. Jedan multimilijarder zastupa glasove siromašnih. Pa to je van pameti! Tu ima nešto pornografsko, potpuno bizarno, što ne možete razumeti. Kao što ne možete razumeti ni sve ovo što se dešava sa izbeglicama i granicama. Ceo svet, kao što kaže junak u ovoj predstavi, kao da se okrenuo naglavačke, i, kaže on u jednom trenutku, izgleda da se ništa ne može saznati. Ništa nije onako kao što vidimo. Istina je uvek negde ispod površine i o tome govori ova predstava - dodaje Nikita Milivojević.

Na sceni ima dosta papira, spisa, dosijea, važnih detalja predstave, ali, bez obzira na to da li je litaratura u pitanju ili dosijei, ipak je pitanje  kolika je njihova moć danas? Milivojević, međutim, navodi da i dalje veruje, odnosno da živi u iluziji da je moć i literature, i ovoga što radi, i pozorišta, uopšte umetnosti, u tome da postoji:

– Prosto, ne bih mogao da radim, kad ne bih verovao u to. Naravno, jednim delom svesti znam da je to iluzija, ali ja moram da verujem u iluziju. Za mene je ovo fantastična knjiga, prosto potrebna knjiga. Kad je pročitate, osećate da ste osvojili jedan unutrašnji, bolji svet. To je za mene odgovor na priču zašto je vredno sve ovo raditi. Naravno, nemam nikakvu dilemu oko toga da to interesuje samo mali krug ljudi ovde, ali i to je sasvim u redu...

N. Pejčić