Kritičarski karavan na predstavi „Noćna frajla“ u Narodnom pozorištu Niš

Popović je čudesan i zbog širokog spektra tema i velikog, gotovo neutaživog stvaralačkog pokrića – želje da se jezikom i u jeziku zahvati i obuhvati sva složenost ljudskog sveta, pojedinačnih sudbina i njihovih interakcija u porodičnom, a zatim i u društvenom, političkom okviru, pa i u poetskom i filozofskom smislu.

Istorija se kod Ace Popovića takoreći piše velikim slovom, baš kao i ideologija, religija... Čovek se, uostalom, kod Ace Popovića piše velikim slovom. Njegova reč, piščeva reč, prikazuje čoveka rastrazanog između silnih i sitničavih interesa, manje-više uobičajenih prilika za ovo podneblje – trzavica koje na putu od posla do kuće mogu svakome da promene tok života. Njegovi junaci su uvek uhvaćeni u koloplet, nerazmrsivi splet okolnosti koji ih melju, dok im se oni odupiru i ne daju. Folklor i apsurd dva su zaštitna stilska znaka žanra koji je praktično izmislio sam Popović u svojim dramama koje da nisu toliko farsične, bile bi više tragične.

„Noćnu frajlu“ teško je naći i u štampanom izdanju, a kamoli na pozorišnim scenama. Zahvaljujući književnom naučno-istraživačkom radu Dejana Petkovića, koji je na kraju bio i dramaturg predstave, „Noćna frajla“ je sada na repertoaru Narodnog pozorišta Niš, u režiji Branislava Mićunovića. Napisana kao „pokladno scensko znamenje u tri hvata“ koje „kad se sniva tad se zbiva“, u poznom delu Popovićevog stvaralaštva, koje je obeležilo i razočaranje zbog prilika devedesetih, „Noćna frajla“ bi se na prvi pogled mogla okarakterisati kao poptuno atipičnna Popovićeva drama. U njoj nema jasnog konteksta, motivacije likova, odnosi su „nepravilni“, razlomljeni unutar sebe i između svih... Dramska radnja, ako i postoji, raštrkana je na niz razbijenih elemenata koji se tiču života jedne porodice, njenog raspada, raspada njenog imanja i – gle čuda – podzemnog života, odnosno sila koje upravljaju smrtnicima iznad, recimo, pakla, u koji će svakako svi propasti, jer neba i onog ko njime vlada nema, sem onako, kao u kletvi „Videćeš ti svoga boga!“, iza koje đavo vreba.

Taj đavo je u predstavi „Noćna frajla“ u režiji Branislava Mićunovića, u Narodnom pozorištu Niš, nama prikazan kolektivno, poput Jungovih arhetipova. Propuštajući da konkretizuje apstraktnu simboličnost likova na putu od palata zlatnih zidova do termalnih banja pakla, da se više pozabavi mogućom aktuelizacijom i tako sasvim moguće i banalizuje ovaj Popovićev komad, Mićunović se odlučuje da ga dodatno „uopšti“ i preseli još više na stranu onostranog. Tema „Noćne frajle“ prikazana je kao duh jednog podneblja, jednog naroda, jednog uverenja, ili tačnije – praznoverja. U tom duhu jako je važno da odnose u porodici preuzme jaka, grešna muška ruka, da se sukob oca i sina razreši smrću jednog od njih dva, da se žena dovede u kuću i preuzme vlast od majke, da rađa i da nastavi da caruje iz senke, jer je mračna sila tako propisala, da se pošalično, ne i posprdno, poslužimo jezikom trilogije Yorya Lukasa.

Sama odluka da se baš ovaj tekst, „Noća frajla“, a ne neke od navedenih i poznatijih dramskih tekstova, postavi na scenu niškog pozorišta, može biti tumačen kao komentar današnjeg vremena, u kojem nema velikih ideologija, pa ni malog čoveka koji se protiv njih bori ili im se pokorava (a najčešće i jedno i drugo kad se konsultuju ne samo druge drame Ace Popovića, nego i sveprožimajuća stvarnost oko nas). Vremena u kojem izgleda kao da deluje samo kolektivna sila koja se sa svima poigrava i obezvređuje svaki pokušaj da se zauzme ispravan stav. Okovani smo folklornim elementima, bajalicama i besmislicama, koje ponovljene bezbroj puta zavrte mozak da se ne zna tačno gde, niti kuda. Otud, liku Noćne frajle u predstavi kao da ne treba ni moć govora da bi delovala. Dovoljna je samo njena pojava koju priziva hor Sirotica, dok svojim songovima vascelom radnjom upravlja i određuje ko je ko i ko je kakav. A takva mu onda bude i sudbina, sve sa publikom i onima van pozorišta, što se Popović jezikom svojih likova koji nam se direktno obraćaju i trudio da dočara – da se „Noćna frajla“ ne događa u pozorištu, nego uvek i svuda, gde god je mraka i njegovih cvetova.

Drugim rečima, „Noćna frajla“ Ace Popovića, u režiji Branislava Popovića, niškog Narodnog pozorišta, ispostavlja zauman sadržaj koji je estetizovan u toj meri da se čini kao nepojmljiv nama običnim smrtnicima. A u stvari, melodija ovog dela, njegova utemeljenost u jeziku i pravilnim i nepravilnim ritmovima izreka, narodnih motiva, maksima i poslovica, nastavlja da odzvanja dugo posle predstave, suočavajući nas sa onim što je u nama, što je ispod površine svakodnevnog govora i delanja, sa rekom kojom će nas prevesti žedne ukoliko ne osvestimo šta se dešava.

I yaba se onda pitamo – a ko je Slavoljub, njegova žena Draginja, sin Aleksa i brat Krsman. Ko je Noćna frajla, je li ona neki čudan cvetak-zanovetak ili prikaz nekog većeg zla. Jesu li ženski likovi u predstavi umnoženi do invazije oznaka veštičjeg ludila i bunila šekspirovskog ili faustovskog tipa. Yaba se pitamo, jer je to znak otpora. Znak da hoćemo da se probudimo i dokažemo sebi da je to sve san. Da nama ne upravljaju nevidljive i nečastive sile kakve su pohota i požuda, kakva je posvećenost materijalnim, seksualnim instinktima, željom za posedom i održanjem tog poseda.

Predstava u Nišu suptilno i na ritualizovan estetski način nas uvodi, tačnije zavodi da joj se prepustimo i prepoznamo u sebi želju. Ona nas i muzički i likovno erotski opčinjava i tera da izgubimo pojam o realnosti. Kompozitorka Irena Popović Dragović znalačaki komponuje ritmične i repetitivne matrice koje podsećaju na dečje pesmice, u rediteljsko-koreografskoj stilizaciji igre Hora Sirotica atraktivno izvedene da od dečje naivnih postanu erotski senzualne. Svedena boja kostima Tatjane Radišić – crna – i njihova forma: prosta muška sukna, yemperi i odela, haljetci na bretele nalik spavaćicama, koje i tokom igre otkrivaju belinu kože na ramenima, rukama i nogama, otkrivaju i večnu formu maskuline i feminine energije. Životnosti crno-belog para. Koristeći prostor u orkestarskoj rupi na niškoj narodnoj pozorinici, uzimajući prvi red i u publici, scenografija reditelja Mićunovića ima više planova. Napravljena tako da scena bude prazna, očišćena, otvorena u dubinu sa nizom svetlosnih portala i zasenčenih delova kroz koje mizanscen dobija efekat kamere opskure, dimenziju kretanja u dubinu, kroz tunel, postupak je koji predstavu dodatno vizuelno oplemenjuje i profiliše u stilu njene kostimografije elegantno svedenih večernjih odela na zabavi u sred ničega, gde nema ni stola ni kreveta.

I pored svega nabrojanog, podatnog za filozofski i poetski nastrojene kritičare, lepo smišljenog i izvedenog na način da je imponzantan glumački ansmabl niškog pozorišta predstavu odigrao bez greške, čvrsto verujući u ono što igra, ostavljajući bez daha, ipak ima nešto što i dalje ostaje kao pitanje. Za koga je ova predstava. Ili, čemu. Poklonicima dela Ace Popovića koji bi svaki njegov komad pogledali na sceni, iako evidentno težak za dramaturšku obradu. Repretoaru nekog estetski elitno profilisanog pozorišta koje za publiku ima ljude vične i željne visoke umetnosti, poput mode. I, što je najvažnije, iako je u recepciji već odavno jasno da Popovićevi komadi često mogu da budu lepši i svrhovitiji kao leze drame (za čitanje), nego na sceni, i pored razrađenog rada i saradnje na relaciji dramaturg (Dejan Petković) i reditelj (Branislav Mićunović), pogotovo u onom delu koji se odnosi na ključnu upotrebu muzičko-scenskog tretmana hora Sirotica - da li je ovo celo niško uprizorenje „Noćne frajle“ dostojno i odgovarajuće čitkoj, ako ne i lakoj, rado gledanoj pozorišnoj poetici Ace Popovića, već opisanoj na početku.        

Igor Burić