"Koštana" Bore Stankovića u Drami na Mađarskom Narodnog pozorišta Subotica

Zapravo i pre nego što dođe na predstavu, gledalac je suočen sa tim da će možda i prvi put u svom životu gledati nešto što je tradicionalno srpsko, a iz vizure mađarskog jezika i kulture. Ko je mala devojčica i zašto ona tu, videće se u poslednjoj sceni predstave, što je u velikoj vezi sa načinom na koji je Stankovićevu „Koštanu” dramaturški obradio Tamaš Olah, a idejno i scenski predstavio Andrej Boka, u izvođenju glumačkog ansambla predvođenog fantastičnim nastupom Dine Dedović Tomić u naslovnoj ulozi.

Tek sada vidim da u programu predstave stoji „po motivima drame ’Koštana’ Borisava Stankovića”. Tokom gledanja predstave, video sam sve važne motive, likove drame uglavnom okupljene oko imućne i ugledne porodice Hayi Tome, koji biju bitku sa pojavom, bolje reći pojanjem Koštane, mlade Romkinje u lokalnoj čergi, Kafanski život i zanos, porodični i društveni okviri u sprezi da svoje potomke izvedu na utabane staze, otimaju se jedno drugome. Likovi počinju da se pitaju šta je njihovo u celoj toj priči...

Istina je da je dramaturška obrada značajno skratila tekst, pa i trajanje predstave, čineći da ona postane još bombastičnija, napetija, bez rasplinjavanja u solilokvijumima koji objašnjavaju li objašnjavaju motive i unutrašnje psihološke i emotivne tokove likova. Da ne bude zabune, Bora Stanković je znao kako se umire u lepoti jezika, kako njegovi likovi znaju da uživaju i pate sočno iskazujući svoje zle sudbe kroz stihove sevdaha i derta. U lepoti toga i kakve to poteškoće stvara prikazom na sceni, ako je to merodavno, imao sam prilike da svedočim i u kraju u kojem je nastala ova drama - na jugu Srbije. Nije bila siromašnija, ništa manje emocije imala je predstava u Subotici, osim one naklonjene čistoj književnoj, jezičkoj fantaziji. Na stranu to što sam je slušao na jeziku koji ne razumem, tek ponekad čitajući titl koji je sadržao stari, arhaični govor, na momente podjednako teško razumljiv kao i mađarski. Sreća pa je pozorišni jezik mnogo više nego samo govor. 

Način na koji je Koštana uvedena u predstavu, prvo na način koji je i Stanković maestralno znao da je uvede, kroz priču o njoj, toj devojci koja zaluđuje lokalne momke tamo negde na 

periferiji, ponavljajući i ponavljajući viđenje nje iz svačije moguće perspektive - gazdine, pa gazdine žene, njihove kćerke, pa predstavnika lokalnih vlasti - što stalno podiže nivo napetosti pred susret i bojazan da će nas taj susret možda čak i razočarati. A onda - bam! Evo je! I kad čovek vidi šta su uradili Andrej Boka i Dina Dedović Tomić, pa prilično mu to oduzme noge. Sreća što sam u tom trenutku bio u publici, na stolici, za razliku od Hayi Tome u sjajnoj transofrmaciji do tada nadobudnog Arpada Černika, kojem nije preostalo ništa drugo do da klekne pred njom. Ili se to odigralo u mojoj mašti...

Neću vam otkriti ovu vrtoglavu scenu kako biste što više uživali u njoj ako pogledate predstavu. Reći ću samo da su u njoj kulminirale tri veoma bitne stvari za ovu dramu, pa i predstavu - pojavljivanje Koštane na onome što je reditelj predstavio kao oltar - ikonostas, njen susret sa drugim nosiocem osnove dramskog sukoba - Hayi Tomom, njen silazak u publiku koja sedi podeljena na dve strane tako da je scenski prostor kao srednji deo crkve - takozvani naos, u scenografiji „urušenog hrama” Nevene Prodanović. Očigledno, sve se vrti oko Uskrsa i Koštane. 

Usuđujući se da ostavi po strani uvreženo i najčešće viđenje kako je Koštana reprezentacija zanosa, mladosti, slobode, ljubavi, utisak je da se Andrej Boka odvažio da je predstavi u kontekstu koji joj je namenio i Bora Stanković. Istina, imaju i Bora i Boka tog zamešateljsta u kojem se likovi stalno pravdaju što su takvi - agresivni, nasilni, zavidni i pakosni, na veliki hrišćanski praznik, što vlast uživa u tome što je vlast, a gazda što je gazda, ni traga ni glasa nekoj vrlini, međutim, to je sve prašina. Bitno je odgovoriti na dva pitanja i oba dolaze iz konteksta dela - zašto Uskrs i zašto Koštana, ako ne zato što je ona u ovom delu reprezentacija istine, nade i ljubavi - to jest samog Hrista!? Šta će od toga preživeti i šta će se među ljudima dalje dogoditi, stara je i uvek tragična priča. 

Šta je sa našom porodicom? Raspašće se, jer nije utemeljena na tim vrednostima. I ovde Boka sjajno prati prizemniji deo duha drame Bore Stankovića, dodatno ga aktuelizujući, pa porodicu Hayi Tome prikazuje kao onu u kojoj žene tradicionalno stradaju, a ni muškarci baš ne prolaze kao srećni. Patrijarhalnost je tako prikazana kao čista i brutalna sila, ponižavajuća za sve, osim za jednog lika uz Koštanu, dok i njega ne razbucaju „bratski obziri” - Mitku, u nadahnutom tumačenju Tamaša Hajdua.

Mitka nije licemer kao drugi i zna za jadac, zbog čega pije i povraća. Arsa može samo da vlada (efektan u okvirima funkcije Čaba Ralbovski). Stojan mu tu baš i nije važan (odlično ga, „hipnotisanog”, igra Akoš Njari), njegov tata, Hayi Toma otima mu dramu, što dodatno naglašava i dramu žena, isključivo u elementu supruga, majki i sestara, među kojima posebnu pažnju pleni unutrašnji plamen igre Kate Hermine G. Erdelji.

Čak i kad dođe red na Koštanu, da se uda i na silu odstrani, pitanje je šta će njena ćerka. Otud devojčica sa početka predstave. Otud ona i na kraju. Pred njom je bidermajer, a pogled uprla u nas. 

Igor Burić