Ju Stromgren, koreograf: Vera u sopstvenu kreativnost

No,  nekoliko godina je proveo i u tropskim predelima zbog poslovnog angažmana svojih roditelja. I ta rana mešavina lokalnog identiteta i globalne zabune, pokazaće se važnom za njegov profesionalni rad, kako u temama, tako i u žanrovskim promenama, a naročito u posebnom interesovanju za jezike. Nakon diplomiranja, otpočinje svoje nove studije koje sežu od hemijskog inženjerstva na Politehničkom koleyu do ruskog jezika u okviru norveške vojske. A onda, kao student na razmeni, u Madridu otkriva flamenko, što ga je ozbiljno privuklo scenskim umetnostima i učinilo da pošalje prijavu Nacionalnom baletskom koleyu u Oslu. Njegova aplikacija je prihvaćena, a budućnost zapečaćena.

Iako je dobio obrazovanje iz oblasti baleta, svoju karijeru okreće ka savremenoj igri. Zbog povrede je odlučio da se usmeri na koreografiju i pozorišnu režiju. Uporedo, književne ambicije su evoluirale do mogućnosti da postanu stabilna karijera, u okvirima dramskog pisanja. Različite vrste umetnosti prosto su definisane kao njegovo glavno zanimanje, pa ubrzo takođe razvija sopstveni stil u scenografiji i dizajnu svetla. Uključivanje u snimanje filmova, ispred i iza kamere, takođe mu je donelo rezultate vredne pomena. Jedan od njegovih filmova dobio je prestižnu nagradu Zlatna ruža.

Kao koreograf, bio je angažovan od strane čitavog niza kompanija, kako baletskih, tako i savremenih. Kao pozorišni reditelj uglavnom je radio sa nacionalnim i gradskim teatrima u nordijskoj regiji, ali je nekoliko predstava uspešno postavio u SAD, Nemačkoj i Rusiji. Napisao je i podužu listu pozorišnih drama i filmskih scenarija. Stromgren je i umetnički direktor sopstvene trupe, ali i rezidencijalni koreograf u Norveškom nacionalnom baletu. Kreirao je preko  150 produkcija, od kojih većinu čine celovečernje predstave, dok su njegova dela izvođena u 64 zemlje. U okviru predstojećeg Beogradskog festivala igre, on će sa svojom kompanijom iz Osla gostovati 29, 30. i 31. marta u SNP-u, Bitef teatru i u Kulturnom centru Pančevo. Dolazi sa svetskom premijerom predstave „Potkrovlje”...

 Vaši radovi su se i prethodnih godina izvodili na BFI, iako Vaša trupa iz Osla nikada nije bila  u Srbiji? Ovo je prvi put. Za tu priliku, donosite svetsku premijeru?

– Mislim da je trupa Cedar Lake iz Njujorka izvela jedan moj komad, a zatim je i Poljski teatar igre nastupio sa predstavom “Četrdeset” na Beogradskom festivalu igre. Pored toga, na Bitefu je izveden komad “Pisac”, za koji smo dobili i Nagradu publike. Takođe smo imali i dve odvojene, veoma uspešne turneje sa predstavama“Bolnica” i “Odeljenje” u Beogradu i Novom Sadu. Tako da sam, do sada, prilično dobro upoznao Srbiju. Međutim, ovo je prvi put da donosimo svetsku premijeru. Čini mi se da je to prirodan izbor, jer Srbija i Norveška imaju sličan smisao za humor i dele određene, snažne istorijske veze. Nikada nismo doživeli da nas pogrešno razumeju u Srbiji i naš nedostatak političke korektnosti srpska publika dočekuje sa razumevanjem.

 Publika BFI nestrpljivo čeka „Potkrovlje”. Šta nam možete reći o tom svom delu?

– Predstava prikazuje sukob između četiri žene u potkrovlju. Ona dotiče različite teme, ne isključivo one vezane za ženska iskustva, već ima za cilj da kaže nešto važno o ljubavi, obmani, snovima i izgubljenim nadama. Dobra stvar u vezi sa igrom je što možete da dozvolite sebi da se bavite velikim temama, bez potrebe da dajete velike odgovore. Za mene je glavna stvar da publika dobije priliku da se poveže na osnovu sopstvenog života i iskustva kada gleda moje predstave. Mislim da će u komadu “Potkrovlje” biti mnogo toga u čemu će svako moći da se prepozna.

 Ko su žene u “Potkrovlju”?

– Osim što se radi o četiri različite ličnosti, one predstavljaju i četiri različita pogleda na život i kako ga treba živeti. Kada bi to bila klasična pozorišna predstava, najbliže asocijacije bili bi Ibsen ili Čehov, ali ne u smislu psihološke dubine, već više u kombinaciji likova sa problemima i potrebom za katarzom. Predstava je prvobitno namenjena za tri lika, ali sam shvatio da četiri stvaraju kompleksnije situacije u pogledu statusnih promena i psihologije grupe. Žene u “Potkrovlju” su definitivno žene sadašnjeg vremena, koje poseduju savremene manire i obrasce ophođenja koje vidimo svuda, kako u Oslu tako i u Beogradu.

 Ne krijete da je svojevrsna prekretnica u Vašem životu bilo upoznavanje sa tradicionalnim španskim flamenkom?

– Odrastajući u Norveškoj, najviše su me zanimali fudbal i skijanje. Kada sam otišao sa 17 godina u Madrid na godinu dana kao student na razmeni, otkrio sam školu flamenka blizu mesta gde sam živeo. Flamenko sam probao iz zabave, ali sam se ubrzo fanatično zainteresovao. Moj san je bio da postanem profesionalni flamenko igrač. Međutim, jedna stvar je vodila drugoj i usledilo je posebno interesovanje za savremenu igru. Kada sam se vratio u Norvešku, proveo sam većinu svog vremena u studiju i godinu dana kasnije sam primljen na Nacionalni koley za umetničku igru. S obzirom na to da sam veoma kasno počeo da igram, morao sam da pronađem svoj put do uspeha. Nikada nisam mogao da okrenem 10 pirueta, tako da su mi bile potrebne dobre ideje i dobre priče koje bih mogao da ispričam. Sada, skoro 200 produkcija i 70 zemalja kasnije, srećan sam što sam verovao sopstvenoj kreativnosti i što nisam dozvolio da me ograničavaju moje tehničke nesavršenosti kao igrača. Više ne igram flamenko, ali zaista uživam gledajući ga. Možda je relevantno da se u samom flamenku ne radi o savršenosti, već o “duende”. Najbliži prevod ove reči je “duša”.

 Pored uspeha u koreografskom radu, uspešno ste se oprobali i kao pozorišni reditelj i scenarista?

– Pozorište i igra su za mene dva različita sveta. Ako ćete da ih pomešate – dobro, ali morate biti prilično kompetentni u oba sveta. Kao i igra, pozorište ima toliko ideologija, metoda i stilova... Mislim da je glavna prepreka to što su glumci u osnovi naučeni da budu psihološki likovi, dok su igrači naučeni da podržavaju apstrakciju na sceni. Danas je postalo uobičajeno savladati i jedno i drugo, ali mi se čini da često vidim predstave u kojima je ovo ukrštanje urađeno suviše površno. Igrač koji govori kratak tekst u mikrofon nije nužno pozorište, niti su trapavi koraci glumca nužno savremena igra. Možda sam staromodan, ali mislim da određene umetničke veštine i zanate ne treba potcenjivati.

 Šta je po Vama teže, raditi sa igračima i stvarati  koreografiju za savremenu igru ili biti pozorišni reditelj i raditi sa glumcima?

– Po?ednako je teško. Trenutno sam u Moskvi, radim na novoj produkciji i neki dan sam na putu do posla pomislio “zašto nikad ne može da bude lakše?”. Sada je jednako teško kao kad sam bio na početku, pre 25 godina. Ali ovo vidim kao pozitivan signal. Verovatno to znači da uvek pokušavam da ostvarim nove ideje i uvedem nove metode, ne oslanjajući se na utabane staze i prethodne majstorije u bilo čemu. Generalno, mislim da je lakše navesti glumca da se kreće na zanimljiv i drugačiji način, nego igrača da postane interesantan lik. Ne znam zašto je to tako, ali nakon toliko rada i sa glumcima i sa igračima i u toliko zemalja, to je definitvno iskustvo koje sam stekao. S druge strane, glumci su naučeni da mnogo pričaju, što znači da tokom procesa stalno iznose svoje mišljenje. To ume da bude zamorno. Igrači obično lakše prihvataju ono što im se kaže, bez postavljanja pitanja. Možda bi moj san bio da glumci više slušaju, a igrači više pričaju. Jedna stvar koju ljudi zaboravljaju kada postavljaju pitanja o razlici između igrača i glumaca, jeste da su trupe savremene igre multikulturalne i višejezične. To stvara drugačije okruženje u pogledu komunikacije od uobičajenog pozorišnog ansambla gde glumci dolaze iz istog mesta i govore istim jezikom.

        M. Stajić