Intervju: Zlatko Paković, reditelj i pisac

Na nedavno održanom festivalu „Dezire“ u Subotici, publika je mogla da vidi dve njegove nove predstave: “Bojte se Alaha: smisao života i smrti Ćamila Sijarića” Bosanskog narodnog pozorišta Zenica i “Krleža, ili što su nama zastave i što smo mi zastavama, da tako za njima plačemo” Montažstroja iz Zagreba.

 U predstavama koje režirate, u kojima i igrate, što je retkost među rediteljima, nekoliko puta ste se pojavili u mesarskoj kecelji.

– Da. U krvavoj kecelji. Oko nas je sve krvavo. Krvava su dela, i krvave su reči, namere i osećanja. Ne mislim samo na krv stotina hiljada nevinih prolivenu u ratovima devedesetih godina, nego i na krvne delikte, delima i rečima, pre i posle tih ratova. Dakako, krvav je Šekspirov Otelo, koji ubija jedino stvorenje koje ga uistinu ljubi, nevinu, čednu Dezdemonu, jer je on sluganjsko pašče onih koji ga podnose samo zato što je dobar da kolje za njihove imperijalne interese, kao general u njihovoj, mletačkoj armadi, a Dezdemona je pljunula i na svoje patricijsko poreklo, i na svoje hrišćanstvo, i na svoju rasu i kulturu, i na venecijanski imperijalizam, tajno se venčavši s njim. I krvavo je sve ono o čemu piše ingeniozno Krleža, sve te zastave, sve te himne, koje hipnotisano pevamo kao da su lirske pesme našeg srca, svi ti ratovi i svaki taj krvavi naš mir; sve te gluposti, predrasude i obmane izazivaju da se proliva krv nevinih ljudi, kao u kakvom paganskom ritualu, a, eto, i u ime onog koji je umro mučeničkom smrću na Krstu za ponižene i uvređene. Najzad, rađamo se u krvi i sa ovog sveta u krvi odlazimo, a ovde se krvavo za slobodu borimo, ili je pak prodajemo za litre krvi. Međutim, takvi kakvi smo, sposobni smo i za junačka dela, za to da kažemo moćnicima Ne i ojađenima Da, i da pišemo knjige poput bogova i stvaramo remek-dela u pozorišnoj ili nekoj drugoj umetnosti. To nije mala zadovoljština.

 U Hrvatskoj i Bosni radili ste predstave o Krleži i Sijariću. Kako biste ih predočili onima koji nisu gledali te predstave?

– Dve moje autorske predstave posvećene su izvanrednim ličnostima naše jugoslovenske, južnoslovenske, ako hoćete, i srpske kulture, koje su stvorile vredna dela, a koja su danas bez ikakvog društvenog i kulturnog uticaja. Zenička predstava “Bojte se Alaha...” i zagrebačka “Krleža...”, u našim se kulturama, bosansko-hercegovačkoj, hrvatskoj, srpskoj itd, pojavljuju danas kao što se u Šekspirovom “Hamletu” pojavljue Duh ubijenog danskog kralja Hamleta, oca danskog kraljevića Hamleta. U predstavama, dakle, vaskrsavam Krležu i Sijarića, kako bi, poput duha Hamletovog oca, nas, svoje slabašne potomke, suočili sa izvesnošću istine, sa kojom se mi na drugi način ne bismo mogli suočiti. To je tajna i zadatak pozorišne umetnosti. Hamlet, naime, ni po čemu ne bi mogao da zaključi da su njegovog oca zaklali njegovi stric i mama, da zasednu na presto, ako se u komadu ne bi pojavio Duh, duh kao trenscendentna, onostrana izvesnost o ovostranim događajima.

I kako tu istinu, samo njemu saopštenu, Hamlet verifikuje u stvarnosti?

– Tako što organizuje pozorišnu predstavu kojom će ubice uhvatiti u stupicu, klopku. Pozorište je, dakle, mišolovka, koja doduše služi da se u nju uhvate krupne zveri. Krleža i Sijarić nam dolaze u san, u predstavu, u stvarnost, kako bi nam ponovo vratili jezik i u njemu reči na koje smo zaboravili, a bez kojih nema mogućnosti drukčijeg života osim podaničkog života u kapitalizmu. Mi se temeljno u stvarnosti školujemo, vaspitavamo da se nikada ne setimo više ovih i ovakvih, revolucionarnih, prekretničkih reči, a kad nemamo više tih reči, nećemo znati ni kakvu bi praksu u stvarnosti one mogle da pokriju svojim značenjem. Prvo se, dakle, likvidira značenje moguće prakse, a zatim je pogubljen i značaj ličnosti čoveka. Jer čovek je biće koje se usuđuje, koje se hvata u koštac sa sudbinom i izaziva je, koje je, dakle, kovač svoje sudbine, a ne izvršitelj sudbine kao hipoteke nad sobom, biće koje ne pristaje na ono što mu je zadato, i koje pre svega odlikuje moć imaginacije. Uzmimo, na primer, samo glagolsku imenicu udruživanje, ili povratni glagol udružiti se. Danas se one pojavljuju isključivo u sintagmi udruženi zločinački poduhvat, i taj ih kontekst, zločinački, potpuno određuje u našoj kulturi, definišući i tu kulturu, a gde je, međutim, moguće polje značenja te reči u kontekstu udruživanja rada, ili udruživanja u pobunu i štrajk? Pojam generalnog štrajka potpuno izlazi iz upotrebe da bi se sa horizonta očekivanja uklonila pojava generalnog štrajka. A generalni štrajk, to je ogromna snaga, prevratnička sila poniženih i uvređenih, pred kojom su moćnici manji od makovog zrna. Stoga, predstavu o Sijariću i završavam songom u kojem poslednja strofa glasi: “Sići će Alah s brigadama meleka/ crvenih svojih meleka/ da bodri, buni/ diže generalni štrajk.”

 Vaše predstave sadrže jak didaktički elemenat, u kombinaciji sa dozom ludizma. Zašto je baš to vaš rediteljski izbor?

– To je moja rediteljska potreba: da bih do kraja bio jasan i nedvosmislen u svojim nastojanjima da stvar kojom se bavim, bilo da je reč o problemu generala Otela i njegovom najamnom odnosu, o Juliju Cezaru i pitanju “res publica” ili “cosa nostra“, o tome da i nominalna republika može biti prćija oligarhije koja je pobedila na demokratskim izborima, o Don Kihotu i toj ljudskoj i samo ljudskoj potrebi da bude ono što biti ne može..., dakle, da bih svaku od tih stvari doveo do poslednjih i/ili prvih njenih pitanja, koja uobičajeno ostaju skrivena u predstavama pred publikom, uvodim ovaj didaktički momenat, i njime, naizgled paradoksalno, postižem katarzični efekat najviše napetosti u trenutku kad prekinem radnju koja je u toku. Zašto je tako? Zato što su ljudi bića kojima razum pruža uživanje. Na to smo sasvim zaboravili.

– Volim igru mašte. U imaginaciji možemo preinačiti sve što želimo, a kad na sceni pustite radikalnoj imaginaciji na volju, onda možete stvari pokazati u istinskim odnosima i razmerama, a ne onako kako su nam u stvarnosti režirane. U tom smislu, za mene je režija u pozorištu proces suprotan, opozicion režiranju stvarnosti koju su priredili moćnici. Povrh toga, publiku i diskurzivno uvodim u gradivo. Pozorište je prosveta.

        I. Burić